IJAAAOOO, STEEEVA...

Dobar dan, dobar dan, da da, ja sam Steva, ja sam vlasnik stana. Može, naravno, evo ja sad završavam s poslom i krećem, tako da... jeste, jeste, vidimo se ispred zgrade.
... A jeste Vi to VEĆ stigli?!... Ijaaao, ja se izvinjavam,  pa ja još nisam završio s poslom... je l‘ možete da me sačekate malo, ja ću požuriti... pa evo, jedno 40 minuta?

Kad sam već putovala sat i po vremena do drugog kraja grada, sačekam i tih zanemarljivih 40 minuta. Da ne trošim ponovo sat i po i ne dolazim drugi put.  

Dobar sat kasnije, pojavljuje se zadihani Steva, s napetim osmehom krivice, koji izvesno smatra neodoljivim.

- Ijaaaaooo, pa ja se izvinjavam.... Znate, ja Vama MORAM da se izvinim...

- To sigurno, kažem. Samo je pitanje da li i ja moram da prihvatim to izvinjenje, a nekako mi se ne čini da ću.

- Znate, ja sam sad zvao tatu, i on je protiv prodaje stana...

(To mi priča čovek koji izgleda kao ispisnik mog oca, i koji mi se telefonom predstavio kao vlasnik. U tim godinama je nepristojno imati roditelje, pogotovo one koji odlučuju umesto njega. ) 

... U stvari, nije on baš protiv prodaje kao prodaje, znate, ja sam to hteo da se mi rešimo tog njegovog stana, jer on je u domu, pa mu stan više i ne treba – samo neće preko agencije, i neće i neće, kaže da su to sve lopovi. 

- Baš Vam hvala -  kažem, jer je pristojno zahvaliti se na komplimentu, pogotovo sa uvredom gratis. 

- A neeeee, ma nisam ja to mislio.... 

- Tako ste rekli.

- Ijaaaaaoo, ja se izvinjavam, ne mislim ja to, nego tata, a on je u staračkom domu, znate,  u sobi sa jednim advokatom.

E to je već druga stvar, ako je u sobi sa advokatom, onda je sasvim legitimno da troši vreme nepoznatim ljudima i naziva ih kako god želi. 

Tata ima 86 godina, i povremeno je dementan, a uglavnom sumanut. Advokat ima 92,  duže je u penziji nego što je radio, i pun je ideja. Tako dva mapetovca sede u staračkom domu i isprobavaju nove strategije manipulacije.  Jer su tako u mogućnosti. 

Lažni vlasnik Steva nastavlja da mi se žali, iako sam već u odlasku i okrenuta leđima:

- Ijaaaaooo, ne znate Vi kako je meni teško s njim... pa on je nemoguć... Juče mi je scene pravio u bankama, išao sam s njim, a on iz jedne banke diže evre, u drugoj ih menja u dinare, u trećoj opet pretvara u evre, niti zna šta je dig'o, niti šta prima, ni kol'ko para....

Ja nekako potpuno ravnodušna prema njegovim patnjama, učinim krajnji napor ljubaznosti i posavetujem ga da, čim postane punoletan, obavezno napravi ovlašćenje za prodaju stana koje će mu otac potpisati, ali samo ako mu njegov sobni advokat dozvoli, da ne bi više maltretirao agente za nekretnine. Bojim se, zalomiće mu se neki netolerantan. Ako ikada odluči da se upusti u rizik punoletstva. Samo ne znam što bi, jer mu već toliko godina super ide, i bez tog nepotrebnog opterećenja.

On mi se srdačno zahvali. Ne verujem da je išta razumeo, a ni da će se ikada odvažiti da odraste.

SLUČAJ ZLE BABE KOJA NE DA LIČNU KARTU

Hoće da gleda jedan stan na Karaburmi. Odgovara joj cena, odgovara joj lokacija. Interesuje je raspored, koliko je daleko od prevoza, da li ima lift. Prema proceduri, tražim broj lične karte da upišem u evidenciju klijenata koje sam vodila da pogledaju taj stan. Ona kaže da će doneti dokumenta kad se vidimo, trenutno joj nisu pri ruci.
U dogovoreno vreme je nema. Čeka me dvadesetak metara dalje, da bi neprimećena procenila da li sam dovoljno sažaljive prirode. Kaže da moramo da sačekamo i njenog sina koji hoće da vidi stan, a njemu je danas umro tast, i odmah je i ispraćen na sahranu na Bežanijsko groblje, pa je sin sad tamo. Moramo da čekamo dok dođe, jer je on rekao: Kevo ja ću gledati da dođem! – dovoljno jak razlog da ga sačekamo nekoliko sati, sad će on.
Kažem da imam zakazane druge termine, i ne mogu da čekam nekog za koga nije sigurno da će uopšte doći, pa idemo da pogledamo stan, a s njim ćemo doći drugi put. Ona je jako stara, pogrbljena, ćelava. Nosi ortopedske cipele i vrlo teško se kreće sa štapom. Teško i prelazi ulicu. Izvrdava potpisivanje potvrde o gledanju stana, jer „nije ga još poglEdala...“ Moje prihvatanje formalne logike mi je zapravo upropastilo dan. Da pojača utisak, odmah zajauče kako joj je teško, i kako mora da sedne čim se popnemo.
Pita koliko ima liftova u zgradi.
Pa jedan, koliko može da ih bude u zgradi sa 30 stanova...
A šta će ona, ako se taj jedan pokvari?!...
Sačekaćete da ga poprave, kažem, šta biste drugo.
Ali šta ako ona baš tada mora da ide iz stana, nekim hitnim poslom?
Pa neće Vam biti hitan, ili ćete ići peške, ako baš budete morali.
Ali ona ne može... i tako još par puta, celu priču ispočetka, dok još nije ni pogledala stan, a pogotovo se uselila.
Stan je na drugom spratu. Harmsove babe su s te visine i iskakale kroz prozor, bez lifta. Vlasnici ovog stana imaju malog zlog psa, prema kojem su jako bolećivi. To je neka mala napast s kataraktom, koja napada potkolenice svih posetilaca, na šta se njegova zaljubljena gazdarica razneži, kako je sladak. i kad god sam dolazila, morala sam krišom da ga otresam sa vrišteće upale mišića od celodnevnog hodanja. Ovog puta je nasrnuo na babu. Katarakta je zlo. Baba nije gadljiva, mazi ono pacovče, i sa simpatijama konstatuje kako je on osetio da i ona ima kuce.
„Ja znate živim na Kosmaju, imam dve kuce jednu ovoliku, jednu ovoliku, i sad me dovez'o komšija, jer je mom sinu umro tast, znate, pa je hteo i on da ide na Bežaniju, a ja nisam obučena za sa'ranu, pa me onda on dovez'o ovde, a on ide u onaj Uradi sam, pa će onda na Bežaniju, zato što živi na Kosmaju, znate. Tamo nema Uradi sam, pa me dovez'o, i otiš'o u Uradi sam. A šta ti cuko cuko cukooo, šta bi 'teo, ti bi da prostiš na izrazu ono, a mangupe? To on osetio da ja imam kuce. Jedna ovolika druga ovolika. A komšija me dovez'o . I otiš'o u Uradi sam.“
Dok to priča, ne prestaje da istražuje stan, i sve vreme šmrkće i njuška. Valjda je previše s onim kucama, jednom ovolikom drugom ovolikom. Sve je otvorila, svaka vrata plakara, gurnula svoj dugački nos u svaki ćošak. Na ulici tako bespomoćna, u stanu se pretvorila u predatora koji istražuje lovište. A zašto u kupatilu nema prirodnog svetla. Valjda joj treba da čupa obrve i tetovira se.
A otkud ova fleka na plafonu, to curi odozgo.
Nije, kaže vlasnica. Komšija iznad je imao ogromni akvarijum, pa mu pukao. Baba opet sumnjičava. Izašla je i u hodnik da gurne nos u đubrovod, i sve onako stara i naizgled slabašna, otkinula kvaku jednom rukom. Dok je bila zaneta njuškanjem, potpuno je zaboravila da glumi invalida, ali je smesta zanemoćala, čim je trebalo da potpiše potvrdu o gledanju stana. Ona sad neće, njoj je sin rekao da ona ništa ne potpisuje. Ali ona je poštena i ozbiljna, i meni će se njen sin javiti, i doći će i on da gleda stan i potpisaće ako je to za potpisivanje, a on je njoj rekao: Kevo, nemoj slučajno ništa da potpisuješ, i šta ona zna šta ću ja njoj da podmetnem, a ona je stara i ne nosi nikad ličnu kartu, a i da ima, ne da mi, jer ko zna kako ću ja time da manipulišem.
Eto ja bih baš volela da znam kako se time manipuliše, pa ako bi mogla da mi objasni. Ali zla baba se uskopistila i ne sluša me uopšte. Onda sam joj čitala tekst potvrde, da vidi kako tu nema ničeg inkriminatornog, ali ona ne čuje ništa, samo povišenim glasom nastavlja svoju autističnu priču.
Uspela sam da je iznerviram, bar toliko da je pomerim iz onog tvrdoglavog „nenenenenene“,  tako da je pobesnela, i izvukla iz torbe spisak stanova koje joj je jedan momak Slobodan pokazivao po Mirijevu, a on je bio mnogo finiji od mene, i nikad joj nije tražio ličnu kartu.
Pa baba se zabavlja, mislila sam, pregledala je Mirijevo, a sad je krenula na Karaburmu, i očekuje da je animiram u bar još 20 zabavnih stanova....
Kažem da taj momak možda i nije agent, jer mu ne zna ni prezime, ni agenciju za koju radi. Možda je neki divljak.
Ona besno začkilji: A na kom osnovu onda on radi, a?!
Pa nema osnova, kažem.
Ali on je mene vodio, znači da radi!
Da, jer ste pristali da Vas vodi neko kome ne znate ni prezime, ni firmu, a meni paranoišete da ću zloupotrebiti Vaš matični broj.
A što ih vi onda ne prijavite, ako su divljaci, a?
Zato što ja nisam inspekcija, i ne mogu da prijavim nekog kome ni Vi ne znate prezime.
Ali on radi, momak znaš kako je fin!... I ne traži nikome ličnu kartu, sve mi pokaz'o, 20 stanova mi pokaz'o a ti odma' aaaa nenenenenene meni je sin rekao nemoj kevo ništa da potpisuješ, nemoj ništa da potpisuješ....
Dobro, hajde sad pozovite sina, ja ću da mu objasnim.
Nenenenene on ima punu kuću ljudi, ne može on da dolazi...
(Ispred zgrade je insistirala da ga čekamo, jer sigurno dolazi.)
Ne treba da dođe, pozovite ga da mu objasnim kakva je procedura i šta Vi treba da potpišete.
Nenenenenene neću.
I opet ispočetka.
Svu mi je energiju pojela. Zloupotrebljava svoju invalidnost na najodvratniji način. Više ne znam zašto ja ovo uopšte radim, za koga, šta mi je ovo trebalo u životu.
Nisam mogla da maltretiram sirotu staricu, a ispalo je da meni treba konjica da me spasava.
Već mi je besmislen bio i taj posao, i život kao takav.
Spakovala sam fascikle u torbu i spremila se da krenem, kad baba iznenada ispali:
Jooooj, nemojte da ja imam problema sa sinom, to mi je sin iz prvog braka! Zove se Anđelko!
Naravno, više se nije javila ni ona, sve tako poštena, a ni sin Anđelko iz prvog braka.
Sledećeg dana je došla ponovo u taj stan, navalila na zvono, gurnula štap i ortopedsku nogu u odškrinuta vrata, da osigura ulazak. Saznala sam i da je najnormalnije hodala, bez štapa. Ortopedske cipele su takođe lažne. I neki drugi prodavci stanova pričali su da je dolazila kod njih, opremljena mobilnim računarima, sa sopstvenom kompletnom ponudom stanova u gradu. Ispostavilo se da je sirota baba u stvari agent divljak... Da posreduje u prometu nekretninama na svoju ruku, i da zloupotrebljava sažaljenje koje izaziva u prvom kontaktu, da bi saznala ko su vlasnici stanova iz oglasa.
Nije utvrđeno da li postoji sin iz prvog braka, koji svako malo sa'ranjuje taze prestavljenog tasta da se ne ohladi, i kuce s Kosmaja, jedna ovolika, druga ovolika. Tu je jedini siguran onaj komšija, koji ju je dovez'o. I otiš'o u „Uradi sam“.

ŠTA MI TEŠKO...

Zove me danas nepoznata žena s nepoznatog broja.

Već po dramskoj pauzi koju pravi posle uvodnog "dooobar daaaan", znam da je jedna od meni dragih telefonskih prodavačica. 

Da se ne muči, kažem umesto nje: Doobar daaaaaan, moooje poštovaaaaanje, zovem iz prestižne multinacionalne kompanije, da li imate preko trideset godina?... Jeste li udati?... Koliko godina ima Vaš kućni ljubimac?... Kad ste poslednji put testirali kvalitet vode?...A štetna zračenja? Da li ste sigurni da je Vaše posuđe zdravo?.... A da li biste želeli da dođete na besplatnu prez...

Imala sam još divnih pitanja. Prodala bih im Diksin bicikl. I rolere.

 I testirala štetna zračenja, šta mi teško, ja sam mnogo dobra.

Ali, ova je zabezeknuto ćutala nekoliko sekundi, a onda je počela da se cereka kao nenormalna. Udahnula, rekla "Dohohobro dohohohoviđenjahahaha", i ode.

A mogao je to da bude početak jednog lepog prijateljstva.

OPREZ

Ne verujte ljudima koji čitaju novine.

U ulici mojih najranijih sećanja, živeo je Ludi Mita. Sa osmehom oko glave, tepajući svima "doba'dan" u prolazu, svakog dana je uredno očešljan stajao na svojoj osmatračnici ispred trafike na raskrsnici, i pravio se da čita novine.
Neki vozač koji nije bio iz našeg kraja, u pokušaju parkiranja, zamolio ga je da pogleda koliko još mesta ima iza kola, da stane ispred bandere.

Mita je sklopio novine u koje je do tada pomno gledao, i ozbiljno pristupio navigaciji:

"Jot,.. jot, jot...jot,...”

(TRAS!!!)

“Do'taaa..."   i mirno raširio novine i nastavio da se pravi da čita.

Nije svako ko čita novine normalan, a ni pametan.

FORENZIKA

U autobusu 37 obično se vozim izolovana slušalicama, i držim se dalje od stvarnosti.

Danas je ispred mene seo jedan blatnjavi čičica. On je dobroćudno razgledao svoje saputnike, sa slušalicama ubodenim u vokmen koji ne radi. Njemu to nije smetalo, zabavljao se okretanjem dugmića i pevao "ukrao bih sreću za nas, kupio bih, nemam čime."

Smejale su mu se dve mladunice s ugrađenim vidljivim plastičnim delovima. Među roze noktima, sevali su najnoviji telefoni, sa kojih je neka astmatična muzička umetnica jecala o svom bolu izazvanom nečijom prevarom, i izveštavala o svojoj želji da bude i ubuduće gažena i bivena, jer sve joj je slatko, što je od njega. Međutim, njima je bio smešan stari beskućnik.

Iz grupe aktivnih smejača se izdvojio i jedan intelektualno dominantni momak koji je svaki napad grohota pratio oduševljenim aplaudiranjem, zacenjujući se i  gubeći dah. I njegova devojka je morala da pokaže kako ceni dečkov smisao za humor, pa se na silu cerekala čim začuje pljeskanje. Da vam kažem, Pavlov je bio genije.

Hobo je pričao kako se poslednji put okupao u maju, kad su ga priveli zbog prosjačenja i pijanstva. Zaplakao je kako su njegovog druga i ošišali, a imao je tako lepu kosu, i tada su mu sve vaške oterali. Natezao je pivo iz dvolitarske flaše, i iznenada počeo da recituje.

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana pokisla, ozarena, očarana...

što je izazvalo nove napade groktanja, histerije, hihota i aplaudiranja, s rafalom cerekanja na kraju. Okrenuo se ka devojčicama zagrcnutim od smeha, i rekao: Izvin'te molim vas, nemojte da se ljutite... Da li vi znate ko je Prever?

Gledale su ga kao dve kravice, nacrtane. A onda su ponovo prasnule u vrištavo prazno  kikotanje.

Zamišljam forenzičare iz daleke budućnosti, koji pregledaju sadržaj mozgova svih nas slučajnih uzoraka iz autobusa 37, i zaključuju kako je ovaj jurodivi hobo jedino inteligentno biće.

Gde god čovek pogleda, svuda Dostojevski. 

LAVLJE SRCE

Čudio se moj bravar, šta sam to uradila s ovim mehanizmom. Vrat ključa je ostao savijen kao korona,  brava se iznutra preklopila i zaglavila, a ja nisam mogla da se setim kako je do toga došlo. Kaže, do sada je rešavao i mnogo veće probleme s četvorotaktnim motorima, a eto ovo mehaničko čudo mu ostaje misterija.

Bravama se bavio predano i pedantno, iz časti profesije, a ljutim mašinama iz čiste dečije ljubavi. Stare automobile je skupljao iz strasti. Zabavljalo ga je da se igra demijurga, i da vraća život i brzinu već otpisanim mehanizmima. Odrastao je sa dedom, nekada čuvenim majstorom mehaničarem, koji ga je naučio svemu što zna.

Najviše su voleli da se provozaju kroz grad dedinom starom ladom, u koju su ubacili motor BMW-a i skraćeni, trkački menjač, pa da na svakom semaforu ostave u oblaku dima  sve audije i mercedese. Neko duže vreme, deka ga je svakog dana zaboravljao i s mukom se prisećao ko je. Unuk bi mu strpljivo svakog dana iznova sve pričao, pažljivo rekonstruisao dedino sećanje koje je sve brže čilelo, da bi izraz straha i nesigurnosti postepeno nestajao sa starčevog lica, puštajući nemoćnu tugu da upliva bez brana. Ponekad bi bio svestan ko je on, samo nije shvatao da je unuk odavno odrastao, već bi i dalje tražio svog malog dečaka.

Svi su bili saglasni kako bi trebalo da nađe neko lepo i mirno mesto gde bi se medicinsko osoblje bolje  brinulo o njegovom deki, ali srce mu nije dalo. Nije dozvolio da mu deda ode u starački dom. I tako su živela njih dvojica, u kući u kojoj je još uvek bilo bakinih stvari i njenog mirisa lavande, starih kredenaca i uramljenih fotografija. Na nekima su bili baba i deda u šetnji sa malim unukom, puno njegovih slika dok je rastao, i neke dedine crno-bele, dok je bio mlad i ničeg se nije plašio.

Visok i prav, nalik svom unuku sada, samo s talasastom kosom stajao je ponosno u dresu golmana, držeći loptu na grudima, na sigurnom. Ništa nisu menjali u toj kući na kraju Zemuna, s malim dvorištem i garažom, koji su bili puni transformersa i njihovih delova. U prećutnom savezništvu, oni bi zajedno montirali motore i menjali karburatore, sastavljali auspuhe i krpili karpete. Deda je tada bio duboko zamišljen, skoncentrisan na one odnose delova koje je najbolje poznavao. Njegove ruke su same prepoznavale relaciju između komada koje je držao, šrafile, sekle, povezivale, kao ruke iskusnog hirurga koje imaju sopstveno pamćenje.

Ponekad bi zastao da se odmori, i ljubopitljivo posmatrao onog mladića koji je tako ozbiljno gledao planove, i bacao pogled na dedu, ispod namrštenih obrva. Ponekad zaista nije pamtio ko je on, ali je osećao da je dobar, da je nekako po srcu njegov, i da se tako njih dvojica zajedno igraju, prkoseći zaboravu.

Bilo je Svetsko prvenstvo, ono doba leta kad svi  gledaju fudbal u što većem društvu. Kod kuma se skupila ekipa za utakmicu na najvišem nivou, na 18. spratu solitera. Pogled sa terase u predvečerje  bio je  dovoljno dobar razlog za posetu, i bez utakmice. Momci znatno različitih generacija su, čekajući da glavna igra počne, pijuckali na terasi i zaključili kako Beograd ima najspektakularnije zalaske sunca i fudbalske priče. Nagovorili su deku da im opisuje svoje golmanske parade. Začudo, ta sećanja su bila sveža i živa, kao da nikada nisu otpremljena u arhivu. Tako ih je pripovedao, oživevši atmosferu prašnjavog terena u Beogradu pre rata, sve njegove zvuke i mirise. Kao da gledaju dokumentarac kako se snima pred njihovim očima.

Sijale su mu oči dok se prisećao kako je odbranio penal panterskim skokom na granici gravitacije. Kako su skandirali njegovo ime. Kako su ga nosili na rukama. Izašla mu slika u novinama, a on onako visok, sjajne kose, s loptom na prsima. Njegov unuk je udahnuo dublje nego inače, i utisnuo ceo taj trenutak -  da ga zadrži u grudima.  Taj sjaj u dedinim očima, kad se vidi srce lava.

 U kumovom stanu na 18. spratu, s fascinantnim pogledom koji ga nikada nije zanimao, živeo je jedan debeli persijski mačak, koji nikada nije izlazio na terasu, ali je zato unutrašnji prostor stana bio njegova neprikosnovena teritorija. Mačak je bio krajnje mrzovoljan, i nikako mu se nije dopadalo to što je njegov čovek pozvao gomilu bučnih bića te svoje vrste da mu se vrzmaju po posedu. Još bi nekako i podneo onog bravara što je došao sa starim belim primerkom, taj beli mu je izgledao kao da bi skoro i mogao da ga razume. Ali njegov čovek ga je baš iznervirao time što je pozvao  i veterinara, onog kojeg mačak nije  podnosio.

Nikad se nije mazio i uglavnom je bio ljut na ceo svet, osim kad je bio potpuno nezainteresovan. Sad je izgledao baš tako, kad ih je sve lepo ispratio na terasu. Da su mu šapice malo funkcionalnije, zabravio bi vrata za njima, i zaključao ih napolju. Pa neka ih otvara onaj njihov bravar...

U pola priče, preseklo ih je nešto teško i krupno, kad je preletelo preko njihovih flaša s pivom. U sekundi su ugledali prizor kao iz crtanog filma –  mačak levitira u vazduhu, sa slepim mišem u zubima, u ekstatičnom lovačkom zanosu, pre nego što shvati da ispod šapa nema nikakvog oslonca, već samo osamnaest spratova razređenog večernjeg vazduha. Strmoglavio se pre nego što su oni stigli i da vrisnu.

Kao bez duše, sjurili su se u prizemlje, ne verujući šta su upravo videli. Otkud se u onom mrzovoljnom mačku pojavio taj predatorski nagon?... Šta mu bi, da se onako baci?... Kum je zaplakao od muke, na pomisao šta će zateći od svog starog mačka. Tražili su ga, dozivali, uplašeni od onoga što bi mogli da pronađu. Dok veterinar nije čuo slabo mjaukanje iz žive ograde. Mačak je bio živ, i gotovo nepovređen. Samo je bio nagnječen; slomio jedno rebro, i ostao bez jednog zuba, koji mu je iščupao slepi miš kad se otrgao iz njegovog stiska.

Kasnije te večeri, smirivši se od silnih uzbuđenja najzad ispred ekrana, svi su zajedno gledali utakmicu i bučno navijali. Mačak je, upakovan u zavoje i imobilisan, dremao dedi u krilu.

Moj bravar ih je posmatrao iskosa, da ne primete. Video je da deda uopšte i ne gleda fudbal, boraveći u nekom svom vremenu. Shvatao ga je, bez reči - sve to su, za njega koji  je već sve preživeo, za nekadašnjeg heroja i gospodara terena, bile  samo reprize prolaznih emocija... Oprezno je milovao mačije krzno koje je žmirkalo - verovatno i u snu mrzeći veterinara koji ga je tako čvrsto uvezao.

- U tom trenutku, rekao je moj bravar – bilo je kao da smo se odjednom našli s jedne strane nekog nevidljivog zida, to sam skroz jasno osetio. Kao da smo ostali ispred staklene vitrine, a u njoj slika dva ranjena heroja.

- I ugasili su se negde u isto vreme, prošle godine - dodao je tiho , vrativši mehanizam na mesto.

- Evo, sad se lako otključava...  – na trenutak je probao da izađe iz svoje priče, steglo ga je u grlu. A onda je, kao za sebe, istisnuo iz onog trenutka sećanja, iz dubine grudi:

- To kad samo osetiš, samo se baciš... tu se ne razmišlja. To je lavlje srce. Znaš, s tim il’ se rodiš, il’ ti nikad ne izraste.

BRANISLAV

Zvao me je Boja. U početku, nikako nisam prihvatala to ime, koje me je asociralo na jednu zlu tetku, koja je došla iz mračne postojbine mog oca da nas poseti kad sam se ja rodila. Iako dobre dve decenije starija od mojih roditelja, upala je u našu dvosobnu kuću, i tražila da „bar jedna soba“ od dve postojeće, bude njena. Onako... da žena ima. Njoj je stalno sve trebalo.

Tek sam mnogo kasnije postala svesna snage tog imena koje je za mene izmislio. Ali, valjalo je odrasti u međuvremenu, i upoznati ono što nam je dato rođenjem. Negovao je tu snagu u meni, dok je još bila uplašena i u opasnosti da nikad ne poraste. Čitao moje sulude izmišljene priče, kao da su normalne, vodio me kroz svet reči, nenametljivo i sigurno, posvećenički. To mu je, uostalom, bila misija. Učio nas je sve kako se izrasta u prave ljude, kako se nosi odgovornost, i kako to valja raditi s ponosom. Kako je znanje najveća moć, jer ga nosimo u najsigurnijem sefu. Nije dozvoljavao niske standarde.

Jednom je došao u posetu mojim uznemirenim roditeljima, punim planova za moju budućnost matematičara ili advokata, i predložio im da me puste da studiram književnost. Uspeo je samo da im aktivira alarm za paniku u glavi, te su me još rigidnije, sistemom podlih ucena i održavanja straha, usmerili na pravne nauke. Jer, to je idealno za žensko dete, radim od 7 do 3, onda dođem kući i lakiram nokte.

Setila sam se toga jedne noći, oko dva sata ujutru, dok sam budno pratila višesatno teško betoniranje na  važnom gradilištu. Sve su mi pogodili.

Tek kad je njihova moć oslabila, počele su reči da izlaze, da se pletu i postavljaju na mesto. Njega odavno nema, da ih pročita. Ali, nekako osećam da je tu, i da je pored mene sve dok pišem. Znam da ne bi otišao, a da ne pogleda šta sam isplela. Osećam da je, još u nastajanju, već video sve moje slike i reči još onda kad mi je dao ime. Nomen omen, cura sa četkicama i paletom od plastičnog tanjira. Nije bitno čime ih pravim, sve dok odatle izviru boje.

Kad smo se sreli mi, njegovi đaci, na jednoj godišnjici mature, jedan je rekao kako bi voleo sad da ga zagrli, od srca, i da mu se zahvali za sve što je učinio za nas. Jer, u onim važnim i teškim momentima ovog zemaljskog putovanja, kad smo se zaticali na neobeleženim raskršćima, vodio nas je unutarnji kompas s njegovim potpisom.

Imao je malog, srčanog psa jazavičara. Neobičan mali automobil koji je mnogo prešao. Visokog i lepog sina, i malu unuku. Živeo je u Zemunu, rodio se u jednoj vojvođanskoj banji. Pričao o strahotnim zimama koje su ledile dno Panonskog mora. O obesnim starijim saputnicima koji su izazivali klince da liznu zaleđenu šipku na peronu železničke stanice, odakle je krenuo. O iskustvu koje mu je spržilo jezik, i naučilo ga da ne veruje. O čudesnom svetu knjiga, koje su mu ponovo otvorile srce, i ohrabrile ga da ponovo veruje. O vaspitavanju dece. O ruskoj literaturi, u koju je bio zaljubljen. O Perl Bak, koju sam uz njega otkrila. Umeo je tako divno, tako plemenito da pohvali. Sećam se one duboke tišine dok je on govorio. Jednog, sad pokojnog druga, kojem je oprostio zasluženu kaznu, jer „ne kažnjava se onaj ko pobledi od straha, njemu je strah veća kazna“. (Kad je drug odrastao, poginuo je našavši se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i strah ga nije spasao kazne... jer, ne razumeju svi.)
Nisu ga razumevali ni oni koji nemaju kvalitetnih misli. Družio se s pecarošima, voleo jedno mesto za pecanje na Dunavu, koje nikad nije fotografisao. 

Družio se s jednim piscem, koji ni sa kim drugim nije pričao, samo je obrađivao svoj vrt na Dunavu. Jednom im je u posetu navratio neki meštanin, koji je piscu u poverenju preneo šta sve selo o njemu misli. „A znaš šta ja sve o vama mislim?“ – odgovorio je pisac. „Dođi sutra pa ću ti reći.“
Sutradan, goreći od nestrpljenja, glasnik naroda ga je čekao na kapiji. „I, kaži, šta ti o nama misliš?...“

„Ništa.“ reče pametan čovek i ode da počupa korov oko jagoda.

Ostale su mi u govoru njegove uzrečice. Nepoznatim ljudima se obraćam sa  Rođeni. Uvek nabrajam ovim redom: Pera, Mika, Laza. Ostala mi je navika da vodim dnevnik, i pišem pisma ljudima koje volim. Lep rukopis, da ga on lakše pročita. Potreba da skraćujem. Potreba da se takmičim sa sobom, i da tragam za svojim parčetom kvalitetne samoće. Ljubav prema Dunavu, ona od koje se plače. (Obala Save, na kojoj živim, tek je bleda senka njenog moćnog ljubavnika.) Strast prema pozorištu, i francuskom filmu. Nošenje beretke i akten-tašne. Obavezni bež mantil. Botanička bašta u rano jutro, i komunikacija citatima. Duboko razumevanje prema mučnom životu knjigovođa. Glas Gabi Novak. (Kojoj je oprostio što ne razlikuje Č i Ć.) 

Sažaljenje prema zlim ljudima. Njegova ironija prema iluzijama moći. Sažaljenje prema moćnim ljudima. Pogotovo onima koji govore dirijator, plahar, kontajner, trepezarija. Pisanje iscepkanim rečenicama, iz sredine misli, jer sam tako pisala njemu. Negovanje lepih reči. Pisanje isključivo noću. Portretisanje karaktera u bezličnim ljudima. Traženje onog krajnjeg razloga, od kojeg je sve počelo. Analiziranje, smeštanje u rogove kristalnih rešetki pojmova. Sve je savršeno logično, samo ponekad mi nismo postavljeni pod odgovarajućim uglom. I jezik je matematika. 

Nejasnost reči znak je nejasnosti misli. 

Ne govori ono u šta nisi sigurna.

Poštapalice su kažnjive. 

Štedi tuđe vreme, reci samo ono o čemu si razmislila, i stoj iza toga. 

Budi hrabar, budi hrabra, ne boj se zla, ne predaj se, ne uznosi se. 

Čitaj i uči.

U stvari, ne znam ima li nečeg dobrog u njegovim učenicima, a da on to nije izvukao iz mraka neostvarenih mogućnosti i stida, i pustio da zasija. 

Porasli smo, jer nas je on podigao visoko.

BATMAN WAS HERE

Pozvali su me da se hitno vratim kući, jer im je kroz prozor uleteo slepi miš. Oni ne mogu da se izbore s njim, i zato će vrlo odlučno sačekati mene da to rešim. Moji roditelji ne čitaju moje priče o borbi sa letećim i gamižućim predatorima, ali nekako instinktivno osećaju da su odgajili eksperta za sve gadosti kojima ne žele da se bave, jer su eto tako u mogućnosti.

Kod kuće zatičem duboku pomrčinu, u kojoj nalećem na krilo širom otvorenog prozora. Nigde svetla, osim tanke svetle crte ispod vrata kupatila. Kao u svakom predvidljivom hororu, otvaram vrata kupatila, strepeći da ću ih videti u rvanju na život i smrt sa gadnim čudovištima koja im vise s vratova, dok crvena tečnost prska po pločicama. Koje su ionako zrele za izmenu.

Međutim, moji roditelji nikada nisu imali smisla za avanturu, pa ih tako  nalazim  kako mirno sede na ivici kade, i poklopcu porcelanskog božanstva, u dubokoj meditaciji, čitajući novine. Gdin Otac okreće na sportsku stranu, dok ravnotežu na ivici kade drži ljupko prekrštenim nožicama u mojim ljubičastim papučama,u šortsu sa nekom škotskom tradicionalnom šarom. Gđa Maman popravlja viklere ispod plave mrežice na glavi, i obaveštava me da ne može takva međ’ slepe miševe, jer se oni, gadovi, u mraku zaleću i samo kidišu na njene lokne, da se bolje upetljaju. Jeste, kažem, dok danju spavaju viseći u pećini naglavačke, sigurno samo sanjaju o tome kako da doskoče njenim savršenim prosedim talasićima na glavi, te da im nekako smrse poredak, to im je sad postao smisao života.

Pogledaju me  oboje značajno, svako preko svojih naočara, i ponovo se zadube u svoje štivo, potpuno nezainteresovani za ishod ljute bitke koja tek što nije otpočela ispred njihovih vrata.  Šta ću, vidim da sam ostavljena bez logistike, moram sama protiv Betmena. Nije mi prvi put. I površnim pregledom terena, uviđam da je dlakavi u nenadoknadivoj prednosti. Ima hiljadu mesta na kojima može da se umiri i sakrije, a da ga ne vidim. Ko zna u kojem je budžaku, i da li ću ga ikada pronaći, pre nego što crkne.

Ovo sa crkavanjem mi deluje kao elegantan izlaz iz neprijatne situacije, pa se raspitujem među prijateljima da li neko ima iskustva sa dužinom života slepog miša u kućnim uslovima. Svi u neverici vrte glavom, kako mogu uopšte da ih pitam nešto tako. Saznajem da se miš savršeno snalazi u kući, danju spava po plakarima, a noću orobljava frižider i neoprezno izložene ostatke hrane od ljudskih obroka, ili bar kesu s đubretom. Ukratko, mišonja je kod nas na punom pansionu, ne sa pet zvezdica, nego usred sazvežđa, i nema zamerki. Moraću da ga silom izjurim. Uzimam metlu, lupkam, dosađujem se, sve već viđeno. Pripremam novine da ga smotam, kad ga isteram iz legala, ali uzaman. Zli podstanar se negde sakrio i ceri mi se, sladeći se masnim konjskim muvama, koje uzgajamo na obližnjem hipodromu.  Zamišljam sve otpadne gadosti koje može da mi ostavi po odeći i peškirima, i nije mi dobro. Utrojavam lupnjavu onom metlom, ali i dalje bez rezultata. Možda je i sam izleteo? To je, doduše, malo verovatno, ali pošto sam toliko umorna da ne mogu ni da gledam, prevagnulo je ovo lakše rešenje, pa sam se tako zaputila na spavanje. Doduše, oprezno sam kosu uvila velikim peškirom – šta ja znam, bolje nego da se probudim s monstrumom u kosi... Ovo dvoje iz kupatila i dalje ne mrdaju, lepo im tamo. A i bezbedno. Kad su izašli, nemam pojma. Samo znam da ujutru nije bilo vidljivih znakova da je rugobica boravila u našoj kući. Donekle umirena, krenula sam u grad, svojim poslom. ....

Kako je pao mrak, osetila sam neku nelagodu u pleksusu, i pohitala domu svomu. Ovog puta me dočekuje majka umotana preko glave u ćebence. Kaže, videla je slepog miša, koji izgleda kao ptičica kojoj se nešto desilo sa glavom. Lepršao je po hodniku, pa je ona zatvorila vrata, nabacila ćebence  i naoružala se peckalicom za muve. Ta sprava ne pomaže ni protiv onih oklopnih muva s hipodroma, tako da malog Betmena može samo da razjari, bez nanošenja neke ozbiljnije štete. Zažalih što sam se smejala reketu na baterije, kojim je moj kum osvetnički pržio leteće spodobe po svom stanu. To bi mi sad dobro došlo, bar za ulivanje sigurnosti, jer bi strujica iz baterija smeštenih u dršci reketa bar uspela da zbuni ružnu ptičicu, dok je ne isteramo.

A onda sam ga videla, visio je sa klima-uređaja. Pažljivo sam posklanjala sve stvari koje bi mogle da mu posluže kao brzi zaklon, zatvorila vrata plakara, i donela stolicu da se popnem.  Miš je zapečatio svoju sudbinu uletanjem kroz prozor u stan iskusnog istrebljivača gamadi, i sve što ga snađe direktno je povezano s njegovim lošim izborom prozora za uletanje. Dakle, stvarno je bio mnogo glup. Nije se ni mrdnuo dok sam vršila pripremne radnje za napad. Ni dok sam nameštala stolicu u najbolju poziciju za zgoditak. Kad sam dohvatila novine sa Zdravkom Čolićem na naslovnoj strani, nije ni trepnuo, niti posumnjao da mu od Čole preti smrtna opasnost. I šta ću, udahnula sam oprezno, plašeći se da se miš nije negde već olinjao i posejao svoje dlake po vazduhu. I to što udišemo isti vazduh, bilo mi je dovoljno odvratno. Obuhvatila sam ga novinama, suzbijajući nepopularni, ali kontrolisani nagon da ga zgnječim i eliminišem pretnju. Spasla ga je pomisao na novo krečenje, i onog majstora s pikavcem u ćošku usana, koji redovno dodaje crnu u žutu boju, da ubije malo to preterano žutilo...ubeđen da mi čini uslugu, jer se ja toga nikad ne bih sama setila.

Kako bi viseći miš mogao da zna šta ga je održalo u životu? Poslednje što je video u našoj kući, bio je Čola. Lansirala sam ih obojicu kroz prozor, i brzo ga zatvorila. I zakovala daskama, kao u crtaću. 

Izvinjavam se komšijama ako im je Čola upao u dvorište.

Bila je teška muka u pitanju.

Ako me ko traži, ja iskuvavam sve po stanu, odeću, parket, nameštaj.  Navikla sam već da sudbina često nije milosrdna prema gadljivima.

KAMEN MUDROSTI

    

Svake godine, držala se istog, oprobanog postupka: složeni alhemijski ritual je zapravo počinjao u vreme svinjskih daća. Kad se ohladi i stvrdne ona svinjska mast, oceđena i uskladištena u emajliranim plavim plehanim burićima, komšinica Dara bi podigla poklopac, odvadila dobre tri-četiri kutlače guste materije, ostavljajući barice tečne masti u kraterima na glatkoj površini.

                  

Ova tvar još nije znala kakva joj je važna uloga namenjena. Umesto da završi u zaprškama i podvarcima, biće izabrana da se u šerpici transportuje u kujnu, po kojoj su se vitlali dimovi neutvrđenog porekla, gde će biti rastopljena, u vrlo tajnom postupku, strogo čuvane recepture. Posle pranja i ispiranja u devet voda, mast se mešala sa nekom otrovnom sodom, stvarajući penu i druge scenske efekte. Alhemijski ritual nepoznatog toka, koji bi zatim usledio, u oblaku šišteće pare, proizvodio bi na kraju čisti domaći sapun - čudo ekologije i ponos domaćice i amaterske alhemičarke. Domaći sapun smatrao se retkom dragocenošću. Nosio se na poklon, uvijen u papirnu salvetu,  samo najdražima, ili onima kojima valja učiniti neku posebno veliku čast. Kud ćeš veće časti od domaćeg sapuna... što je, verujem, pokretalo talas oduševljenja u redovima darovanih. 

Sapun mudrosti koristio se štedljivo i samo s jako dobrim razlogom. Najbolji razlog koji se mogao zamisliti za trošenje jednog tako dragocenog artikla, bila je potreba da se iznerviraju komšinice. Komšinica Dara je posebno uživala u ovome, jer joj je to davalo osećaj nadmoći u okruženju drugorazrednih žena i nikakvih domaćica, koje ni domaći sapun nisu umele da skuvaju.

Ona je smatrala da su njene snežno bele gaće, model sa kapuljačom i rol-kragnom, sasvim sigurno bile dovoljne da zabodu prst u oko zavidljivom komšiluku, iz dva razloga: nijedan kupovni prašak još nije dorastao njenom tajnom receptu za sapun, i , što je još važnije, nijedna domaćica još nije uspela da izvuče tu nijansu vrhova Kilimandžara iz svog tekstila za intimno pokrivanje.

Prostiranje veša na štrik u dvorištu, bilo je takođe deo pažljivo osmišljene strategije. Prvo se okače čaršavi, pa peškiri, pa košulje, majice, gaće i na kraju čarape. Neki nestandardni komadi, mogu da se prema veličini udenu između dve od nabrojanih kategorija.  Ali zna se koja je jedina bitna...

Kao i svaki put, Dara je slavodobitno poređala egzemplare svoga savršenstva na štrik u dvorištu, do ulice, i divila se sebi, dok se gegala ka svojoj alhemičarskoj laboratoriji. Kad joj sad komšinice oslepe od te eksplozije blještave beline... a onda sve krepaju u istom udaru neme zavisti! Pa novine će o njoj da pišu! Na televizor će d’ izađe!...

Kad je izašla da pokupi osušeni veš, iz njenog dvorišta začula se užasna dreka. Gazdarica Dara je vrištala iz malog mozga, psujući i bacajući najstrašnije kletve na drske lopove, zloće pokvarene, kojima ništa nije sveto. Neko joj je, avaj i kuku, ukrao gaće. 

Valjda im je trebalo za jedro.

PATRIOTSKA PODRŠKA

Ušao je na stanici kod Pančevačkog mosta. Proćelav, riđ, građen kao kruška kapitalka, sa bradom penzionisanog člana benda ZZ Top. Preko stomaka koji je sigurno godinama važio za konačno odredište mnogih buradi piva, rastegla se majica, držeći poslednjim nitima elastina na okupu natpis Srbija. Dvoglavi orao koji se pružio između kaiša i brade, više je ličio na neko morsko čudovište, ili dvoglavu belu ajkulu, samo ne na grb. 

Seo je pored mene. Morala sam da ustanem, da bi se on provukao, sve sa vojničkom torbom, i velikom flašom švepsa u jednoj ruci. Prsti su mu ulepljeni nekim crnim mazivom, a s tom bojom je ukusno povezao i spario i svoj modni aksesoar - ogromnu crnu minđušu u levom uvetu. Mesnata resica mu se rastegla oko crnog diska veličine singl ploče, i kloparala je po zadriglom vratu svog vlasnika pri svakom podrhtavanju karoserije autobusa. Ne želim da ga sretnem kad izvadi taj monolit iz uveta... i ostane mu kožna ljuljaška za slonove. 

Odmah se raširio i na pola mog sedišta, što je smatrao svojim prirodnim pravom. 

I tako je brektao nekoliko stanica, istiskujući me sa sedišta. Zadržala sam se samo zahvaljujući prirodno jakim noktima i očajničkoj potrebi da odmorim izranavljena stopala, za čiji izgled i stanje je bila zadužena konfiguracija terena zabačenih delova opštine Palilula. 

Zbog radova na putu, autobus je vozio nekom obilaznicom. Deklarisani patriota je počeo da ispoljava jaku uznemirenost kada je shvatio da se OFKov stadion ne nalazi na trasi ove autobuske linije. Nastalo je bučno protestovanje, uz obavezno rasvetljavanje globalne zavere koja traje, protiv celokupnog naroda,  koja se evo očigledno proteže i na osujećivanje poštenih navijača da stignu do stadiona na vreme. Sigurno je to bilo nešto najgore što je neprijatelj koji nikad ne spava mogao da smisli. Sve se zaverilo protiv njega. Džaba je luftirao, i onako gimnastičarski raskrečio u špagu svoje butke na sedištu, kad se od besa u momentu preznojao i zajapurio sve od pljosnatih stopala, do ćelavog temena. Psujući grdno,  besni lav je prokrčio put kroz one neborbene sunarodnike, i iskočio iz autobusa na sledećoj  stanici. Kad se sagao da podigne torbu, pred očima onih, protestu nesklonih putnika u busu, za kaznu su zaigrale iznad smaknutog pojasa našeg junoše i odgovarajuće patriotske gaće, crvene, na radost. Krasio ih je stilizovan štit sa četiri ocila – doduše, razvučenih u otvorene elipse. Ocila su se mogla sagledati samo pod određenim uglom, kao mrežasta ukrštenica. 

Dok se autobus udaljavao, videla sam kako iz torbe vadi unuče s votkom, sipa u onu flašu sa švepsom, i energično je mućka. Nije to piće za dečkiće, ovo mogu da podnesu samo oni mnogo jaki i opaki, s iskustvom. 

Koreografija na utakmici sigurno je bila kao Cirque du Soleil.

ULICA LUCKASTIH, BROJ TRINAEST

13 Rue de Percebe, Francisco Ibanez Talavera

Helgina ulica bila je kao malo galsko selo, puno živopisnih, izmišljenih i nacrtanih likova, za koje joj niko nije verovao da postoje. Možda su podzemne vode uticale na njihove karaktere, kao i na rast betonskih zidova na površini. Jedino ova ulica  nije izlazila na glavnu, kao sve ostale u tom kraju, već se završavala komšijinom ogradom od betona, bez prolaza. 

Taj izlaz na glavni sokak, urbanisti su isplanirali ne pitajući komšiju Stojića ništa, a on je smatrao da se ima pitati svašta. O svemu je imao vrlo decidirano mišljenje, koje je i bez posebnih ohrabrenja rado iznosio. Njemu se nikako nije dopadalo da mu neko prolazi pored kuće, te je tako odlučio da obeshrabri sve potencijalne šunjače i preseče im put, jednom za svagda. Komšija Jojić ga je, naravno, odmah tužio, pa su onda zvali geometra, po službenoj dužnosti.

Ovaj je zalazio iza sporne ograde sigurnim korakom trezvena čoveka, a izlazio potpuno obeznanjen od domaćih rakijica, na sve četiri, usput gubeći  teodolit i saplićući se o njega. Nikako da presudi gde je granica dvorišta, a gde ima biti uspostavljena službenost prolaza.

I tako je ograda ostala, da ovu ulicu odvaja od ostalog sveta, a njene stanovnike prepusti neizvesnoj sudbini naseobina odsečenih od mešanja sa drugim sortama. Kao lemure na Madagaskaru i torbare u Australiji. Autohtona vrsta koja je ovim putem nastala, nije se dala porediti ni sa jednom postojećom.  

Na samom početku ulice, živele su dve porodice, koje su u jednom kratkom periodu uzajamne naklonosti čak bile na putu da se i rodbinski povežu. Ali surova sudbina je odvojila dvoje mladih koji su se tako gorljivo gledali preko ograde.

Njeni  (Vranjanci)  smatrali su da njegovi  (Medveđani)  nisu dovoljno sofisticirani za njihovu lepotu - devojku, te je obećaše nekom uglađenijem.

Nesrećni medveđanski Romeo je u bolu i očajanju iskapio pola flašice otrova za bubašvabe, da prekrati sebi muke. U tom priskoči njegova sestra Razumenka, starosedelica Ulice luckastih, i ostala brojna rodbina i luckasti komšiluk, te ga združenim snagama nekako oteše iz kandži strašnoga smrta.

Vidite da Šekspir ništa nije izmislio.

Usledilo je nekoliko meseci nećkanja, tokom kojih su, u interpretaciji sestre Razumenke,

 sve žene na svetu neutešno patile za neuspelim samoubicom, a on premišljao koju da počastvuje svojom naklonošću. On je tu svašta  želeo  i voleo, o čemu je njegova sestra  s velikom pompom izveštavala čitavu ulicu. Potrajala je ta napeta ljubavna drama, da bi se medveđanski Romeo na kraju  srećno oženio i zaboravio svoju epizodu s vranjanskom Đulijetom, koja ni čestit balkon posedovala nije, pošto je kuća u kojoj je živela, bila prizemna.

Od tih nemilih događaja su i Monteki i Kapuleti prestali da kupuju otrov za bubašvabe, pa su mrske bube, po savetu komšije Jojića, ubuduće prskali samo cijanidom. Naravno da ljudima imunim na sve duševne ljubavne potrese, ni od cijanida ništa nije zafalilo, dočim se o sudbini jedne kolonije bubašvaba nadalje ništa više nije čulo.

Iz iste kuće je u epizodama pristizala još jedna napeta saga sa zamalo tragičnim krajem, o nesrećnoj ljubavi i ljubomori koja je dovela svoje zatočnike na samu ivicu još strašnijeg smrta. Sve TV sapunice bi se same ugasile u stidu pred ovim raskošnim zapletom. Jedina prepreka dramskom uspehu bila je činjenica da su glavni likovi ove tragedije o zelenookom čudovištu ljubomore, u vreme tih zbivanja imali oko sedamdeset godina, i izgledali kao vrlo obični baba i deda sa sela. Po priči koju je njihova kći ispredala svojim komšinicama, ta je okruglasta, zabrađena baba crvenih obraza, i u svojoj sedamdesetoj bila toliko neodoljiva, da su za njom ginuli i venuli Medveđani svih uzrasta. Deda Otelo se gušio od ljubomore, zaključavao je u kuću, i na kraju pokušao sebi da prekrati muke, otrovom za bubašvabe. Biće da je to nešto porodično, jer je to malo otrova na dnu flašice ostalo od neuspelog privlačenja pažnje njegovog sina, pa da se ne baci. Spasli su i njega, valjda je otrovu već istekao rok, ali je vremešni Otelo ostao ponižen i uvređen, o čemu je osim njegovog komšiluka, i Helgin bio detaljno obavešten, uz mnogo uzvika negodovanja i saučešća. TO je pravo pozorište koje oslikava život. A ne onaj Vili Šekspir, težak jedan pacer.

S druge strane šekspirovske pozornice, komšija Golupče Šou gajio je neugaslu strast ka estradi. Govorio je kako bi on bio strašan pevač, mnogo slavan, samo kad bi umeo da peva. Za svaki slučaj, probao je i ovako nasuvo - čisto da oseti malo taj život poznatih i slavom prokletih, da opipa puls tog sveta, i ustanovi da li  obećava nešto dostojno njegovog angažovanja. Sa pevanjem nije imao mnogo uspeha, ali bi zato sa svake pevačke tezge pod šatorom dovodio novu ženu, a staru otpuštao, darujući joj slobodu da ide kud god hoće. On to zato jer je tako jedan duševan čovek, koji nema srca da neku ženu zadržava u vezi u kojoj je njegova ljubav već zamrla. Kad god bi po komšiluku prepričavao detalje tih scena, oči bi mu se orosile suzama, koje je takođe smatrao neodoljivim za žensku publiku.

Naspram ove estradne pozornice, profesorka Nada se uvek držala na visini nadmoćnog podsmeha  spram komšijskih porodičnih drama. Ona nije imala dramskih potencijala, ali ju je zato krasio upadljiv zeleni turban, kakav je jednom videla na fotografiji Elizabet Tejlor u “Praktičnoj ženi”.  Od tog vremena, bila mu je verna u svim vremenskim uslovima i sezonama. Leti uz cvetnu haljinu sa bretelama, zimi uz bundu, jedan isti zeleni turban imao je uvek istu funkciju – da učini da njegova uporna nositeljka deluje užasno glupo, i jednako je privlačio pažnju posmatrača, čineći preostali modni autfit potpuno nebitnim. Naravno, uz njega su pasovale i odgovarajuće tamne naočari, čije drške nije zadevala za uši ispod turbana, da ne poremeti skladnu formu modnog dodatka koji ju je od propale učiteljice iz dečijeg boravka pretvarao u filmsku divu – nego ih je kačila za vazduh, pritiskajući njima turban na mestu nevidljivih ušiju, sa spoljne strane.

 Ova originalnost, normalno, nije ostala neprimećena. Helga joj se dosledno i upadljivo podsmevala zbog toga godinama, što je ovu dovodilo u stanje permanentne jarosti, po kojoj je ostala upamćena među decom u boravku. Modno osvešćena žena nije izlazila na uličnu kaldrmu bez nanulica s velikim drvenim đonom, za koje je smatrala da savršeno upotpunjuju njen stajling.
Izlazeći tako uparađena u modno neprosvećeni komšiluk, prvo je prolazila pored lokalnog Berlinskog zida, iza kojeg je istrčavao mali Bole, zamalo je oborivši sa štikli.

 Sav zadihan, u školu je uvek poletao mnogo ranije, jer je znao da ga čeka tradicionalno vraćanje kući. Kad bi stigao do velike bare na kraju ulice, sustizala bi ga Helga u par dugačkih koraka, i rutiniranim pokretom ga gurnula u baru, ne usporavajući. Ovaj bi svaki put uleteo do kolena u blatnjavu vodu, pravio oštar zaokret, praćen talasima gustog blata, pa šljapkajući trčao kući da se presvuče. Patika punih smrdljive i ledene vode, ali srca ispunjenog zadovoljstvom zbog ove neverbalne, ali tako srdačne komunikacije s najpopularnijom devojčicom u ulici.  Za to vreme je Helga nezainteresovano nastavljala put, ne obraćajući više nikakvu pažnju na njega. Bole je još  godinama stajao na ivici bare svaki put kada Helga prođe ulicom, i bio očajan ako  ga ona i ne primeti i ode dalje. Guranje u baru, njemu je bila jedina komunikacija sa devojčicama, jer on svoje tri starije sestre nije računao u devojčice. Njih je samo čupao i tukao, jer ga je majka u tom smislu ohrabrivala, pošto je on, eto, jedino muško dijete, a one ga, zlotvorke, ne slušaju... pa ih valja tući i preventivno, da ne rizikuje. Taman posla, da se slučajno  potrese zbog njihove bezočnosti i inadžijske prirode, ili nepoštovanja neprikosnovene vlasti muškaraca, čiji je on reprezentativni predstavnik.  

Svaki put kad bi se vratio kući blatnjav, ali sav  ozaren, njegova majka bi vikala i pretila kako će ona pokazati toj Helgi, koja ne zna đe je ženskadiji mjesto. Gnevno bi se uputila u zvaničnu i krajnje neprijateljsku posetu Helginoj mami, galameći još sa ulice kako ima neke ženske đece koja pravo ne znaju za red.

Helgina majka bi je ozbiljno saslušala, klimajući glavom, teško uzdahnula u znak razumevanja, i objasnila kako se i ona sama sprema već nedelju dana da Helgi očita bukvicu i nauči je pameti, ali eto ne sme na nju ni ruku da digne, ne da otac... Protiv stava čika Pere, jedne moralne gromade  mrkog pogleda, ni gnevna komšinica nije smela ništa da prigovori.

Helgina mama uluči trenutak kad su brci komšinice malko izgubili prvobitnu nakostrešenost, kad ju je prošao prvi napad besa. Onda ciljano tužno zavrti glavom i teško uzdahne, ističući kako su njene muke sa besnom ćerkom koja ne prima vaspitanje, nešto daleko potresnije i nezamislivo tragičnije od komšijskih muka s dečakom kojem se klima autoritet pred neposlušnom ženskom decom.

Helgina mama je umela da iznervira sve komšinice istovremeno, i to samo jednom efikasnom rečenicom. Ove bi je najpre – kako su mislile, vrlo lukavo – navele da stane na vagu, pokušavajući da zlobno prokomentarišu  njenu težinu. Međutim, Helgina mama bi nezainteresovano pogledala onu trocifrenu brojku na brojčaniku, i smireno izjavila da ta vaga uopšte ne radi. U nastavku komentara bi ismejala vlasnicu vage, kako su joj  podvalili pokvarenu spravu koja ničemu ne služi, pa je dobra samo da se baci u kantu, i mirno odgegala kući, ostavljajući komšiluk u divljem besu. Komšinice su se upinjale da joj dokažu tačnost svojih vaga, nosile ih na baždarenje, kupovale nove i preciznije, ali Helgina mama je nepokolebljivo stajala na stanovištu da je ta vaga felerična, komšinica prevarena,  te da se njenoj besprekornoj figuri nema šta zameriti.

Tokom jedne vojne vežbe, zamalo je pokvarila i upropastila kompletne manevre. Zaustavila je specijalce koji su, s maskama na licu i pod punim naoružanjem preskočili njenu ogradu, i nameravali da kroz dvorište pređu preko pomenutog betonskog zida na kraju ulice, ka svom manevarskom cilju. Ma, ko je još prošao kroz njeno dvorište, a da nije bio domaćinski ugošćen?.... I tako je lepo stopirala vojnu akciju, i sve ih poređala, onako u uniformama i pod naoružanjem, kao malu decu, oko stola s mušemom ispod kestena. Oni poslušno posedali, sve s maskama, koje im je ona poskidala, jer ko je video da deca piju njen čuveni domaći sok od maline s tim čudom na licu. Usput ih je hvalila kako su fini i lepo vaspitani, pa vole domaće sokiće, a ne kao njena ćerka koja ne prima vaspitanje, i sin koji neće da se ženi.

Sve se ona njima lepo izjadala, izvadila i slike, i sve im članove porodice, i živopisni komšiluk poimence nabrojala, uz kraću prigodnu  biografiju. Momci klimaju glavama, i što priča dalje odmiče, kroz serijska trovanja otrovom za bubašvabe zarad ljubavnih jada – sve više im se ukazuje besmisao vojnih manevara, ratova, bojne spremnosti, a nekako i njihovih života uopšte.

Na sve je Helga bila već navikla – i na geometre, i ljubavne drame, i zeleni turban i depresivne specijalce-egzistencijalističke mislioce – samo nije očekivala da pri skretanju u svoju ulicu, čuje kuknjavu i naricanje. S neprijatnom jezom, utrčala je u kuću, zatekavši majku za stolom s mušemom, kako prebira pirinač.
- Šta je ovo, otkud ova kuknjava?...- nahrupi ona s vrata. - Da nije slučajno ovaj komšija.....?
- A, pa to Cuja – smireno odvrati majka. Neprekinutim ritmom nastavlja da prebira zrnca pirinča i sateruje ih u papirnu kesu.  

- Nije to niko umro, nego se Cuja nešto raspitivala za cene pogrebnih usluga, pa kad je čula pošto su narikače, bilo joj skupo. A zna da onaj njen to poštuje, i da bi mu bilo mnogo drago da ima narikaču na sahrani kad jednom bude umro, pa eto, Cuja zvala jednu profesionalku da joj drži časove. Sad čim joj muž ode na posao, narikača dođe, pa po ceo dan vežbaju da to bude izražajno. U početku je  malo dosadno, a i jezivo je, ali posle nekog  vremena, već se čovek navikne, pa i ne primećuje.

Sve je počelo od onog betonskog zida, i ideja o njegovom rušenju.

Neke zidove je najbolje nikad ne dirati. Neka ih tu gde su, pre ili kasnije se uvek pokažu kao neophodni.

VIDEĆEŠ TI SVOGA BLOGA

Godfather 2

-Eeee, Boki, Bokiii.... Ne valja ti  uuugao!... -  

Odmah mi je postalo znatno lakše, čim mi je on to sve tako lepo objasnio. 

Dragi Rale je ekspert opšte prakse, jedan eminentni zlatiborski mislilac, i aktivni praktikant drvene advokature. 

Hladan kao februarski sneg, sa rukama na leđima i izrazom nepomućenog mira, posmatra iskosa kako se mučim da obuzdam auto koji pleše na ledu pred njegovom kućom, i još pazim da ne zakačim i njega. 

Naravno da nije ni pomislio da mi pomogne. Ili da slučajno očisti led ispred sopstvenih vrata. Pa pametnoj ženi je dovoljno jednom lepo objasniti da joj ne valja ugao.

 Lucidni zaključak gurua Raleta pogodio je pravo u centar problematike, munjom prosvetljenja, i tako sam ja u trenutku videla svoga bloga...

Raletova filozofija je zapravo esencija svakog zdravog odnosa prema životu. Jer, sve je u životu stvar ugla gledanja. Ako vam se ne dopada to što vidite pred sobom, a vi se popnite, čučnite, ukopajte ili preletite. Po volji vam. Kad sagledate prepreku iz drugog ugla, ukazaće vam se i put pored nje.

Ako se i posle ovih terenskih vežbi put ipak ne nazire, prilažem kratki podsetnik na metode koje nikako ne treba primenjivati:

Pomahnitali bik

Najgore je žmuriti i zaletati se kroz zid. To se ne preporučuje kao terapija za više od jednog konzumiranja. 

Ponekad se, doduše, nekim ljudima i savetuje da u nekom trenutku svog života jako zviznu glavom o neprobojnu prepreku. Prosvetljenje drukčije ne biva. Ali svakako nije preporučeno za svakodnevnu upotrebu, pogotovo u dužem vremenskom periodu, jer preti da postane i malko monotono.

Vuk i tri praseta

Sledeći najgori je metod  "kad ja dunem i vatru sunem, srušiću ti kuću". 

Možda nekom deluje kao demonstracija snage, možda neko i zaista veruje da će se zid strunuti u prah i dezintegrisati od samog straha pred silom, ali meni je to, kao posmatraču, više dokaz slabih umnih resursa jerihonskog trubača. Na stranu što i ne proizvodi dugoročne efekte. Umori se čovek od duvanja, puvanja, pretnji, dranja, destrukcije, galame i rušenja, a zidovi i dalje nesmetano niču. Jer ih zabole ugao. 

Sirće

Zabeleženi su i pokušaji rušenja zida na kvarno. Organizuje se u tajnosti mreža lukavih podrivača, koji rade pod okriljem mraka, kuckaju, buškaju, kopaju cigle, riju i sipaju sirće. Istina je da ova strategija zahteva više vremena i stalne koncentracije od prethodnih, ali bar niko ne može sa sigurnošću da dokaže odakle podrivanje dolazi.

Mane ovog metodološkog pristupa su u povećanom riziku da se podrivačima ceo zid bez najave sruši na glavu. Ne stignu ni da se zapitaju koju su to ciglu izbili, a da nisu smeli.

Džedaj

Još jedna varijanta korišćenja straha i sile kao metoda psihološkog pritiska, pojavljuje se pod sloganom "neka sila bude s tobom". 

Neki zaneseniji sledbenici ovog metoda, u naporima da se prikažu kao zastrašujuće moćni, pokušavaju hipnotisanje prepreke umnom torturom. (Čim pokrenu svoje impresivne mentalne moći i  prizovu tajne sile, dostupne samo supermenima i nekim visoko rangiranim nindžama, odmah će zidana prepreka da pokupi svoje pinkle i cigle, i pobegne vrišteći.)

 O da, sigurno... Svi isti problemi sačekaće ih već iza sledećeg ćoška.

"Ko zna zašto je to dobro!" - ne kaže master Joda (on bi ispreturao red reči), to obično kažu one najstarije i najveselije babe, a one su, uz malu decu, najmudrija bića u Vaseljeni. Ako posle dvadeset godina pročitate u svom starom dnevniku šta vas je sve mučilo u gimnaziji, to bi sve trebalo da vam izgleda dirljivo naivno, setno i duhovito. Ali ako vas to isto posle svih godina još uvek muči, zid sigurno nije bio dovoljno tvrd za vašu glavu. Ili ste uspeli da udarite u njega pod pogrešnim uglom.

Ako vam ne valja ugao, onda sigurno i pravac kojim ste krenuli ima ozbiljne mane.

U slučaju nedoumice, zatražiti ekspertsko mišljenje od Raleta. On je jedan od onih drvenih advokata, koji nikad ne pomažu da rešite problem, ali nepogrešivo izranjaju niotkuda, da vas obaveste kako ste pogrešili. 

Lako ga je naći. Dovoljno je samo da nagazite na led .