BATMAN WAS HERE

Pozvali su me da se hitno vratim kući, jer im je kroz prozor uleteo slepi miš. Oni ne mogu da se izbore s njim, i zato će vrlo odlučno sačekati mene da to rešim. Moji roditelji ne čitaju moje priče o borbi sa letećim i gamižućim predatorima, ali nekako instinktivno osećaju da su odgajili eksperta za sve gadosti kojima ne žele da se bave, jer su eto tako u mogućnosti.

Kod kuće zatičem duboku pomrčinu, u kojoj nalećem na krilo širom otvorenog prozora. Nigde svetla, osim tanke svetle crte ispod vrata kupatila. Kao u svakom predvidljivom hororu, otvaram vrata kupatila, strepeći da ću ih videti u rvanju na život i smrt sa gadnim čudovištima koja im vise s vratova, dok crvena tečnost prska po pločicama. Koje su ionako zrele za izmenu.

Međutim, moji roditelji nikada nisu imali smisla za avanturu, pa ih tako  nalazim  kako mirno sede na ivici kade, i poklopcu porcelanskog božanstva, u dubokoj meditaciji, čitajući novine. Gdin Otac okreće na sportsku stranu, dok ravnotežu na ivici kade drži ljupko prekrštenim nožicama u mojim ljubičastim papučama,u šortsu sa nekom škotskom tradicionalnom šarom. Gđa Maman popravlja viklere ispod plave mrežice na glavi, i obaveštava me da ne može takva međ’ slepe miševe, jer se oni, gadovi, u mraku zaleću i samo kidišu na njene lokne, da se bolje upetljaju. Jeste, kažem, dok danju spavaju viseći u pećini naglavačke, sigurno samo sanjaju o tome kako da doskoče njenim savršenim prosedim talasićima na glavi, te da im nekako smrse poredak, to im je sad postao smisao života.

Pogledaju me  oboje značajno, svako preko svojih naočara, i ponovo se zadube u svoje štivo, potpuno nezainteresovani za ishod ljute bitke koja tek što nije otpočela ispred njihovih vrata.  Šta ću, vidim da sam ostavljena bez logistike, moram sama protiv Betmena. Nije mi prvi put. I površnim pregledom terena, uviđam da je dlakavi u nenadoknadivoj prednosti. Ima hiljadu mesta na kojima može da se umiri i sakrije, a da ga ne vidim. Ko zna u kojem je budžaku, i da li ću ga ikada pronaći, pre nego što crkne.

Ovo sa crkavanjem mi deluje kao elegantan izlaz iz neprijatne situacije, pa se raspitujem među prijateljima da li neko ima iskustva sa dužinom života slepog miša u kućnim uslovima. Svi u neverici vrte glavom, kako mogu uopšte da ih pitam nešto tako. Saznajem da se miš savršeno snalazi u kući, danju spava po plakarima, a noću orobljava frižider i neoprezno izložene ostatke hrane od ljudskih obroka, ili bar kesu s đubretom. Ukratko, mišonja je kod nas na punom pansionu, ne sa pet zvezdica, nego usred sazvežđa, i nema zamerki. Moraću da ga silom izjurim. Uzimam metlu, lupkam, dosađujem se, sve već viđeno. Pripremam novine da ga smotam, kad ga isteram iz legala, ali uzaman. Zli podstanar se negde sakrio i ceri mi se, sladeći se masnim konjskim muvama, koje uzgajamo na obližnjem hipodromu.  Zamišljam sve otpadne gadosti koje može da mi ostavi po odeći i peškirima, i nije mi dobro. Utrojavam lupnjavu onom metlom, ali i dalje bez rezultata. Možda je i sam izleteo? To je, doduše, malo verovatno, ali pošto sam toliko umorna da ne mogu ni da gledam, prevagnulo je ovo lakše rešenje, pa sam se tako zaputila na spavanje. Doduše, oprezno sam kosu uvila velikim peškirom – šta ja znam, bolje nego da se probudim s monstrumom u kosi... Ovo dvoje iz kupatila i dalje ne mrdaju, lepo im tamo. A i bezbedno. Kad su izašli, nemam pojma. Samo znam da ujutru nije bilo vidljivih znakova da je rugobica boravila u našoj kući. Donekle umirena, krenula sam u grad, svojim poslom. ....

Kako je pao mrak, osetila sam neku nelagodu u pleksusu, i pohitala domu svomu. Ovog puta me dočekuje majka umotana preko glave u ćebence. Kaže, videla je slepog miša, koji izgleda kao ptičica kojoj se nešto desilo sa glavom. Lepršao je po hodniku, pa je ona zatvorila vrata, nabacila ćebence  i naoružala se peckalicom za muve. Ta sprava ne pomaže ni protiv onih oklopnih muva s hipodroma, tako da malog Betmena može samo da razjari, bez nanošenja neke ozbiljnije štete. Zažalih što sam se smejala reketu na baterije, kojim je moj kum osvetnički pržio leteće spodobe po svom stanu. To bi mi sad dobro došlo, bar za ulivanje sigurnosti, jer bi strujica iz baterija smeštenih u dršci reketa bar uspela da zbuni ružnu ptičicu, dok je ne isteramo.

A onda sam ga videla, visio je sa klima-uređaja. Pažljivo sam posklanjala sve stvari koje bi mogle da mu posluže kao brzi zaklon, zatvorila vrata plakara, i donela stolicu da se popnem.  Miš je zapečatio svoju sudbinu uletanjem kroz prozor u stan iskusnog istrebljivača gamadi, i sve što ga snađe direktno je povezano s njegovim lošim izborom prozora za uletanje. Dakle, stvarno je bio mnogo glup. Nije se ni mrdnuo dok sam vršila pripremne radnje za napad. Ni dok sam nameštala stolicu u najbolju poziciju za zgoditak. Kad sam dohvatila novine sa Zdravkom Čolićem na naslovnoj strani, nije ni trepnuo, niti posumnjao da mu od Čole preti smrtna opasnost. I šta ću, udahnula sam oprezno, plašeći se da se miš nije negde već olinjao i posejao svoje dlake po vazduhu. I to što udišemo isti vazduh, bilo mi je dovoljno odvratno. Obuhvatila sam ga novinama, suzbijajući nepopularni, ali kontrolisani nagon da ga zgnječim i eliminišem pretnju. Spasla ga je pomisao na novo krečenje, i onog majstora s pikavcem u ćošku usana, koji redovno dodaje crnu u žutu boju, da ubije malo to preterano žutilo...ubeđen da mi čini uslugu, jer se ja toga nikad ne bih sama setila.

Kako bi viseći miš mogao da zna šta ga je održalo u životu? Poslednje što je video u našoj kući, bio je Čola. Lansirala sam ih obojicu kroz prozor, i brzo ga zatvorila. I zakovala daskama, kao u crtaću. 

Izvinjavam se komšijama ako im je Čola upao u dvorište.

Bila je teška muka u pitanju.

Ako me ko traži, ja iskuvavam sve po stanu, odeću, parket, nameštaj.  Navikla sam već da sudbina često nije milosrdna prema gadljivima.

KAMEN MUDROSTI

    

Svake godine, držala se istog, oprobanog postupka: složeni alhemijski ritual je zapravo počinjao u vreme svinjskih daća. Kad se ohladi i stvrdne ona svinjska mast, oceđena i uskladištena u emajliranim plavim plehanim burićima, komšinica Dara bi podigla poklopac, odvadila dobre tri-četiri kutlače guste materije, ostavljajući barice tečne masti u kraterima na glatkoj površini.

                  

Ova tvar još nije znala kakva joj je važna uloga namenjena. Umesto da završi u zaprškama i podvarcima, biće izabrana da se u šerpici transportuje u kujnu, po kojoj su se vitlali dimovi neutvrđenog porekla, gde će biti rastopljena, u vrlo tajnom postupku, strogo čuvane recepture. Posle pranja i ispiranja u devet voda, mast se mešala sa nekom otrovnom sodom, stvarajući penu i druge scenske efekte. Alhemijski ritual nepoznatog toka, koji bi zatim usledio, u oblaku šišteće pare, proizvodio bi na kraju čisti domaći sapun - čudo ekologije i ponos domaćice i amaterske alhemičarke. Domaći sapun smatrao se retkom dragocenošću. Nosio se na poklon, uvijen u papirnu salvetu,  samo najdražima, ili onima kojima valja učiniti neku posebno veliku čast. Kud ćeš veće časti od domaćeg sapuna... što je, verujem, pokretalo talas oduševljenja u redovima darovanih. 

Sapun mudrosti koristio se štedljivo i samo s jako dobrim razlogom. Najbolji razlog koji se mogao zamisliti za trošenje jednog tako dragocenog artikla, bila je potreba da se iznerviraju komšinice. Komšinica Dara je posebno uživala u ovome, jer joj je to davalo osećaj nadmoći u okruženju drugorazrednih žena i nikakvih domaćica, koje ni domaći sapun nisu umele da skuvaju.

Ona je smatrala da su njene snežno bele gaće, model sa kapuljačom i rol-kragnom, sasvim sigurno bile dovoljne da zabodu prst u oko zavidljivom komšiluku, iz dva razloga: nijedan kupovni prašak još nije dorastao njenom tajnom receptu za sapun, i , što je još važnije, nijedna domaćica još nije uspela da izvuče tu nijansu vrhova Kilimandžara iz svog tekstila za intimno pokrivanje.

Prostiranje veša na štrik u dvorištu, bilo je takođe deo pažljivo osmišljene strategije. Prvo se okače čaršavi, pa peškiri, pa košulje, majice, gaće i na kraju čarape. Neki nestandardni komadi, mogu da se prema veličini udenu između dve od nabrojanih kategorija.  Ali zna se koja je jedina bitna...

Kao i svaki put, Dara je slavodobitno poređala egzemplare svoga savršenstva na štrik u dvorištu, do ulice, i divila se sebi, dok se gegala ka svojoj alhemičarskoj laboratoriji. Kad joj sad komšinice oslepe od te eksplozije blještave beline... a onda sve krepaju u istom udaru neme zavisti! Pa novine će o njoj da pišu! Na televizor će d’ izađe!...

Kad je izašla da pokupi osušeni veš, iz njenog dvorišta začula se užasna dreka. Gazdarica Dara je vrištala iz malog mozga, psujući i bacajući najstrašnije kletve na drske lopove, zloće pokvarene, kojima ništa nije sveto. Neko joj je, avaj i kuku, ukrao gaće. 

Valjda im je trebalo za jedro.

PATRIOTSKA PODRŠKA

Ušao je na stanici kod Pančevačkog mosta. Proćelav, riđ, građen kao kruška kapitalka, sa bradom penzionisanog člana benda ZZ Top. Preko stomaka koji je sigurno godinama važio za konačno odredište mnogih buradi piva, rastegla se majica, držeći poslednjim nitima elastina na okupu natpis Srbija. Dvoglavi orao koji se pružio između kaiša i brade, više je ličio na neko morsko čudovište, ili dvoglavu belu ajkulu, samo ne na grb. 

Seo je pored mene. Morala sam da ustanem, da bi se on provukao, sve sa vojničkom torbom, i velikom flašom švepsa u jednoj ruci. Prsti su mu ulepljeni nekim crnim mazivom, a s tom bojom je ukusno povezao i spario i svoj modni aksesoar - ogromnu crnu minđušu u levom uvetu. Mesnata resica mu se rastegla oko crnog diska veličine singl ploče, i kloparala je po zadriglom vratu svog vlasnika pri svakom podrhtavanju karoserije autobusa. Ne želim da ga sretnem kad izvadi taj monolit iz uveta... i ostane mu kožna ljuljaška za slonove. 

Odmah se raširio i na pola mog sedišta, što je smatrao svojim prirodnim pravom. 

I tako je brektao nekoliko stanica, istiskujući me sa sedišta. Zadržala sam se samo zahvaljujući prirodno jakim noktima i očajničkoj potrebi da odmorim izranavljena stopala, za čiji izgled i stanje je bila zadužena konfiguracija terena zabačenih delova opštine Palilula. 

Zbog radova na putu, autobus je vozio nekom obilaznicom. Deklarisani patriota je počeo da ispoljava jaku uznemirenost kada je shvatio da se OFKov stadion ne nalazi na trasi ove autobuske linije. Nastalo je bučno protestovanje, uz obavezno rasvetljavanje globalne zavere koja traje, protiv celokupnog naroda,  koja se evo očigledno proteže i na osujećivanje poštenih navijača da stignu do stadiona na vreme. Sigurno je to bilo nešto najgore što je neprijatelj koji nikad ne spava mogao da smisli. Sve se zaverilo protiv njega. Džaba je luftirao, i onako gimnastičarski raskrečio u špagu svoje butke na sedištu, kad se od besa u momentu preznojao i zajapurio sve od pljosnatih stopala, do ćelavog temena. Psujući grdno,  besni lav je prokrčio put kroz one neborbene sunarodnike, i iskočio iz autobusa na sledećoj  stanici. Kad se sagao da podigne torbu, pred očima onih, protestu nesklonih putnika u busu, za kaznu su zaigrale iznad smaknutog pojasa našeg junoše i odgovarajuće patriotske gaće, crvene, na radost. Krasio ih je stilizovan štit sa četiri ocila – doduše, razvučenih u otvorene elipse. Ocila su se mogla sagledati samo pod određenim uglom, kao mrežasta ukrštenica. 

Dok se autobus udaljavao, videla sam kako iz torbe vadi unuče s votkom, sipa u onu flašu sa švepsom, i energično je mućka. Nije to piće za dečkiće, ovo mogu da podnesu samo oni mnogo jaki i opaki, s iskustvom. 

Koreografija na utakmici sigurno je bila kao Cirque du Soleil.