TREĆA KUĆA

Kafana nedužnog imena “Izletnik” smestila se u jednoj staroj žutoj kući bez pregradnih zidova, ušuškana u sredinu ulice u kojoj sam odrasla. Gazdarica ovog instituta bila je baba-Mara, za koju su sva deca bila ubeđena da se i rodila kao baba. Bila je stroga, stamena, s cigarom, negovanim lakiranim noktima i redovno zafarbavanom zift crnom kosom, smotanom u pedantnu punđu. Mislim da je deo svog autoriteta među lokalnim alkoholičarima dugovala činjenici da podseća na Jovanku Broz. Žene lokalnih alkoholičara su o njoj govorile ispod glasa, i sa nevoljnim strahopoštovanjem. Iako je nisu volele, jer je, eto, komandovala iskušenjem kojem njihovi muževi nisu mogli da odole. Bila je kao komandant neke vojske, odsečna i stalno zauzeta nekakvim poslovima, koji su još pojačavali utisak o njenoj strogosti i nesklonosti komšijskim razgovorima. Možda je toj fami koja ju je pratila, doprinosilo i rašireno uverenje da u punđi nosi sakriven malokalibarski damski pištolj, pa se niko nije usuđivao da to proveri na sopstvenom primeru.

 Jednom sam se na kasi u prodavnici zatekla u redu iza nje, kad sam imala otprilike deset godina, i zagledala onu skulpturu od kose s velikim interesovanjem. Pomno sam proučavala moguće načine izvlačenja male brdske haubice iz te žbunasto natapirane kugle, a da se pri tom ne zamrsi.

Zamišljala sam kako baba Mara mora da poseduje neku zavidnu snajpersku veštinu iz te neprirodne pozicije. Nije bilo nemoguće. Bila sam sigurna da bi uvek muvi izbijala oko i bez nišanjenja, čak i sa cevkom uheklanom u natapiranu punđu. Tako je mogla da izgleda i Modesti Blejz, ako joj se ikada desi da ostari. 

Nehotice sam, zadubljena u taj rasplinuti svet hipotetičkih vatrenih obračuna, zabola ćošak svoje žičane korpe baba-Mari u bubreg. Oštro se osvrnula i ošinula me pogledom, jer smo tada bile iste visine, i komandovala da se premestim ispred nje na kasi.

To mi je bio najduži minut u životu. Živa sam se prestravila, nesposobna da se okrenem, uverena da baba-Mara preteći raspliće svoju punđu s ukosnicama u zubima, i peri onaj damski livor u moj potiljak. Od tada sve u prodavnici propuštam ispred sebe, i strogo pazim da držim rastojanje.
U kafani “Izletnik” je uvek sedela za stolom kraj vrata, da bi mogla da osmotri pridošlice. Pravila se da je zauzeta, upisujući nizove brojki u svesku sa listovima visoke karo mustre, ali je pažljivo pratila samo saobraćaj na ulazu. Vrata njenog saluna bila su krila nervoznog leptira, premrežena debelim žutim staklom s krugovima.

Kad je moj otac krenuo sam da bira staklo za vrata dnevne sobe, možete triput da pogađate koju je mustru izabrao.

Tamo su se, posle ručka, okupljali svi naši očevi, pa su nas mame u hitnim slučajevima slale da ih pozovemo da izađu, jer tada nije bilo pristojno da one same ulaze u kafanu. Nama to ništa nije smetalo. Hitno je bilo ako je neko dete razbilo glavu, pa mora na ušivanje, a sve druge okolnosti morale su da sačekaju svoj red, jer je prioritet baba-Marine institucije bio neprikosnoven. Mislim da bi i vanzemaljci morali da se najave i traže od baba-Mare dozvolu da izvrše desant na planetu.
Moja mama je uvek nekako bila ljuta i na mene, valjda zato što pokazujem potpuno razumevanje što je tati u kafani lepše nego kod kuće, ili zato što je tamo i meni bilo zabavno. Prvo se proguram kroz ona kaubojska vrata, pravo u zid od dima. Kad mi se oči malo naviknu i prestanu baš mnogo da peku, vidim tatu za stolom pored šanka, sa stricem, Zekom i Paljevinom, svi udubljeni u karte. Paljevina, naravno, vara. Svi naravno to znaju, ali to im je izazov. Bude mi žao da ih prekidam, kad vidim kako ovaj moj otresa one šarene karte na sto i viče nešto na kvarnom talijanskom, s nožicama podvijenim ispod stolice i pozom kobrice u napadu. Uvek mi je to bilo slatko. Onda stanem iza njega kao bokserski trener, pa navijam i lupkam mu rame, da ga grč ne uhvati od napetosti. Moj najbolji drug Siniša, koji je uvek išao sa mnom na sve kulturne ivente, već je optrčao krug oko stola, video kakve ko karte ima, i odmah sračunao koliko će partija još trajati. Dok je saopštavao prognozu, iskusno je povlačio dim iz neke cigare koja je dogorevala na žutoj pepeljari. Danas se bavi procenom tržišta, i svi misle da se šali kad kaže da je ostavio alkohol i duvan kad je pošao u školu. Živa istina. Ostavio je i kockanje.
Ona pokretna vrata su bila vrlo korisna. Tamo je svaki čas neko ulazio ili izlazio, neko se teturao, nekog su iznosili, pa je bilo potpuno nepotrebno rizikovati lupanje vratima u klasičnom ramu. Kako je već bilo moderno u to doba, plafon i donja polovina svakog zida bili su obloženi lamperijom, koja je bila ujednačeno žućkasta i masna od dimova i tečnosti. Na zidovima su bile uramljene reprodukcije Dubrovnika, ko zna zašto. Valjda tamo treba da idu izletnici.
Za stolovima se pilo, raspravljalo, provociralo, potkazivalo, lupalo šakom, čašom i glavom. Igrale su se briškule nerazumljivim kartama po nejasnim pravilima uz mnogo vike i urlanja, jer je u kafani redovno obitavao bar 101 Dalmatinac.
Ostali su igrali šah na tabli sa jako namagnetisanim figurama, jer se od dima nisu videle kad padnu na pod. Zato su šahisti imali jake bicepse od odvaljivanja figura s table s velikim otporom, kao da su išli u teretanu. Niko nije igrao domine, to je bilo za starce, ali brojni posvećenici okupljali su se oko umašćenog špila kafanskih karata za turnir u tabliću, koji je i pop-Laza najradije igrao. Kad je jednom mahinalno stavio špil u svoj džep i pošao na liturgiju, na vratima crkve se, usred večernje službe, pojavio jedan baba-Marin delegat.

Mahao je dok nije privukao popinu pažnju, a onda pokazao pokret mešanja špila karata, i lice unezverenog tražitelja. Ne prekidajući pojanje, pop-Laza je pokazao pravac mašući kandilom i zapojao:

 “... u mantiiiiilu izavraaaaataaaaa...” dok su se bakice svejednako krstile i ništa mu nisu zamerale. Bio je dobar čovek i dobar popa.
Kafana je i njemu bila druga kuća. Ili u najboljem slučaju, treća.

OD VARDARA, PA DO....

Kafana mora da ima karirane stolnjake. Po njima su, kao zvezdana mapa za orijentaciju, razbacane progoretine od žara cigareta, nehajno razgorelih međ’ prstima pjanih lica. Nijedna kafana koja drži do sebe, neće pokleknuti pred nasrtajem trenda preterane urednosti i promeniti stolnjak samo zato što je malčice progoreo. Još da neko pomisli kako nemaju dobru rakiju, i da im se niko nikad ne napije, pa da izađu na zao glas među kafedžijama. Sve što je ispod 50% površine stolnjaka, ne smatra se ozbiljnim oštećenjem. Sve se to da zamaskirati neprogorelim delovima salveta, zidarskim pivom, masnim čašama, šoljicama kafe debelih stranica sa plavom trakom na rubu, ili žutim plehanim pepeljarama. One plave su čisto pomodarstvo.
 
Kafana koja je u mom detinjstvu ustanovila te standarde, nalazila se među drugim dremljivim kućama u Zemunu. Zvala se Vardar, ali svi su je zvali Kod Rade Makedonca. Čika Rade je govorio mekim naglaskom bez padeža, čistio mrve sa stolnjaka masnom krpom, kojom bi prethodno brisao znoj sa čela, terao muve, polirao čaše, useknuo nos, ili pokupio mokru mrlju s poda. Ne nužno tim redom. Gajio je, osim tih živopisnih navika, i trofejni dugački nokat na malom prstu, sa zlatnim pečatnjakom. Taj se modni detalj takođe održao i među redovnim posetiocima njegove kafane, kao naročiti znak pripadnosti istom estetskom diskursu.  Valjda su se tako osećali kao tajno društvo, banda, sekta, šta znam. Uglavnom, bili su ubeđeni da je to vrlo elegantno. To im je bilo umesto tetovaže na ramenu sa ćiriličnim natpisom Vardar, u srcu probodenom strelom. Mislim da su s tim dugačkim noktom ipak manje bolno prošli kroz proces inicijacije u krug odabranih poštovalaca ovog renomiranog ugostiteljskog objekta.
Čika Rade je sve servirao potpuno ležerno, na brzinu istovarivši sve sa ovala u jedan do dva tanjira, onako otprilike. Šta ima veze, ionako smo familija, lako ćemo se sami podeliti. Bio je bolećiv prema deci svojih sledbenika, tako da je i u najvećoj gužvi imao strpljenja da vadi kosti iz oslića, iako nije propuštao da natukne kako je kečiga bez kostiju najbolja i najzdravija za decu.
 Izgleda da je u tretmanu ribljih kostiju onaj nokat imao zapaženu funkciju. Međutim, ja sam se neutešno rasplakala kad je pokušao da u mom tanjiru demonstrira preciznu mehaniku rožnatog pomagala, pa je s čuđenjem ipak odustao. Malo se zabrinuo što sam tako osetljiva, da nisam malokrvna. Odmah je ponudio da mi donese jednu supicu od kostiju, "majka da jade, kerka da gleda, na kerku gu ne dava", da se trgnem na vreme.
Rade mi je bio simpatičan, uprkos onoj strašnoj krpi od koje sam strepela da me ne takne, ali sam supu bez dvoumljenja odbila. Imao je običaj da u svaki duboki tanjir koji je prenosio, zaglibi palčeve udavljene do pola, koje bi posle s blaženim coktanjem olizao kad spusti tanjir, da pokaže kako je kuvarica – uh, nema joj ravne.

U Zemunskoj gimnaziji nam je direktor zabranio da organizujemo matursku proslavu na nekom dostojanstvenijem mestu, kako se to pre njegovog zemana oduvek činilo.
Kao pravi moderni menadžer, on je napravio poslovni aranžman sa direktorom kafane Central, i našoj generaciji je pripala retka čast da izginemo kao žrtve njegovog obećanja, datog na našu štetu i posvemašnji užas.
Našli smo se, zgranuti, onako maštovito napirlitani i u svečanoj odeći, u masnoj sali ekspres restorana sa stubovima u rezeda pločicama. U ćošku je, atmosfere radi, već zavijao neki nesrećni orkestar s prejadnim pevačem i zvučnicima s višestrukim odjekom.
Među spojenim stolovima, šetale su u borosanama servirke s mrežicama na glavama, fljuskajući kutlačama neku bezobličnu konzumaciju malo po tanjirima, malo po stolnjacima.

Moje drugarice su najpre u emotivnom šoku otplakale jednu turu nad nesrećnom sudbinom svojih divnih haljinica u sramotno ružnom enterijeru, a kad su došle sebi, zabavljale smo se slikanjem s razmazanom šminkom, sa drugarima koji su bili neuporedivo manja zakerala.

Oni su bili mnogo praktičniji, i odmah su skovali lukavi plan. Upadljivo su hvalili pevača, potpuno neosnovano, aplaudirali mu, sprijateljili se i napili ga već posle desetak numera, a onda su sami uzeli instrumente i napravili odličan koncert. Kafana više uopšte nije bila bitna, jer je nama bilo zabavno.
Kad smo se izjadali profesorki Radi kako nas je direktor usrećio svojim biznis aranžmanom, prvo je oprezno pitala “A Vardar nije pominjao?...”
Ipak, za svaki slučaj.