Hoće
da gleda jedan stan na Karaburmi. Odgovara joj cena, odgovara joj lokacija.
Interesuje je raspored, koliko je daleko od prevoza, da li ima lift. Prema
proceduri, tražim broj lične karte da upišem u evidenciju klijenata koje sam
vodila da pogledaju taj stan. Ona kaže da će doneti dokumenta kad se vidimo,
trenutno joj nisu pri ruci.
U dogovoreno vreme je nema. Čeka me dvadesetak metara dalje, da bi neprimećena procenila da li sam dovoljno sažaljive prirode. Kaže da moramo da sačekamo i njenog sina koji hoće da vidi stan, a njemu je danas umro tast, i odmah je i ispraćen na sahranu na Bežanijsko groblje, pa je sin sad tamo. Moramo da čekamo dok dođe, jer je on rekao: Kevo ja ću gledati da dođem! – dovoljno jak razlog da ga sačekamo nekoliko sati, sad će on.
Kažem da imam zakazane druge termine, i ne mogu da čekam nekog za koga nije sigurno da će uopšte doći, pa idemo da pogledamo stan, a s njim ćemo doći drugi put. Ona je jako stara, pogrbljena, ćelava. Nosi ortopedske cipele i vrlo teško se kreće sa štapom. Teško i prelazi ulicu. Izvrdava potpisivanje potvrde o gledanju stana, jer „nije ga još poglEdala...“ Moje prihvatanje formalne logike mi je zapravo upropastilo dan. Da pojača utisak, odmah zajauče kako joj je teško, i kako mora da sedne čim se popnemo.
Pita koliko ima liftova u zgradi.
Pa jedan, koliko može da ih bude u zgradi sa 30 stanova...
A šta će ona, ako se taj jedan pokvari?!...
Sačekaćete da ga poprave, kažem, šta biste drugo.
Ali šta ako ona baš tada mora da ide iz stana, nekim hitnim poslom?
Pa neće Vam biti hitan, ili ćete ići peške, ako baš budete morali.
Ali ona ne može... i tako još par puta, celu priču ispočetka, dok još nije ni pogledala stan, a pogotovo se uselila.
Stan je na drugom spratu. Harmsove babe su s te visine i iskakale kroz prozor, bez lifta. Vlasnici ovog stana imaju malog zlog psa, prema kojem su jako bolećivi. To je neka mala napast s kataraktom, koja napada potkolenice svih posetilaca, na šta se njegova zaljubljena gazdarica razneži, kako je sladak. i kad god sam dolazila, morala sam krišom da ga otresam sa vrišteće upale mišića od celodnevnog hodanja. Ovog puta je nasrnuo na babu. Katarakta je zlo. Baba nije gadljiva, mazi ono pacovče, i sa simpatijama konstatuje kako je on osetio da i ona ima kuce.
„Ja znate živim na Kosmaju, imam dve kuce jednu ovoliku, jednu ovoliku, i sad me dovez'o komšija, jer je mom sinu umro tast, znate, pa je hteo i on da ide na Bežaniju, a ja nisam obučena za sa'ranu, pa me onda on dovez'o ovde, a on ide u onaj Uradi sam, pa će onda na Bežaniju, zato što živi na Kosmaju, znate. Tamo nema Uradi sam, pa me dovez'o, i otiš'o u Uradi sam. A šta ti cuko cuko cukooo, šta bi 'teo, ti bi da prostiš na izrazu ono, a mangupe? To on osetio da ja imam kuce. Jedna ovolika druga ovolika. A komšija me dovez'o . I otiš'o u Uradi sam.“
Dok to priča, ne prestaje da istražuje stan, i sve vreme šmrkće i njuška. Valjda je previše s onim kucama, jednom ovolikom drugom ovolikom. Sve je otvorila, svaka vrata plakara, gurnula svoj dugački nos u svaki ćošak. Na ulici tako bespomoćna, u stanu se pretvorila u predatora koji istražuje lovište. A zašto u kupatilu nema prirodnog svetla. Valjda joj treba da čupa obrve i tetovira se.
A otkud ova fleka na plafonu, to curi odozgo.
Nije, kaže vlasnica. Komšija iznad je imao ogromni akvarijum, pa mu pukao. Baba opet sumnjičava. Izašla je i u hodnik da gurne nos u đubrovod, i sve onako stara i naizgled slabašna, otkinula kvaku jednom rukom. Dok je bila zaneta njuškanjem, potpuno je zaboravila da glumi invalida, ali je smesta zanemoćala, čim je trebalo da potpiše potvrdu o gledanju stana. Ona sad neće, njoj je sin rekao da ona ništa ne potpisuje. Ali ona je poštena i ozbiljna, i meni će se njen sin javiti, i doći će i on da gleda stan i potpisaće ako je to za potpisivanje, a on je njoj rekao: Kevo, nemoj slučajno ništa da potpisuješ, i šta ona zna šta ću ja njoj da podmetnem, a ona je stara i ne nosi nikad ličnu kartu, a i da ima, ne da mi, jer ko zna kako ću ja time da manipulišem.
Eto ja bih baš volela da znam kako se time manipuliše, pa ako bi mogla da mi objasni. Ali zla baba se uskopistila i ne sluša me uopšte. Onda sam joj čitala tekst potvrde, da vidi kako tu nema ničeg inkriminatornog, ali ona ne čuje ništa, samo povišenim glasom nastavlja svoju autističnu priču.
Uspela sam da je iznerviram, bar toliko da je pomerim iz onog tvrdoglavog „nenenenenene“, tako da je pobesnela, i izvukla iz torbe spisak stanova koje joj je jedan momak Slobodan pokazivao po Mirijevu, a on je bio mnogo finiji od mene, i nikad joj nije tražio ličnu kartu.
Pa baba se zabavlja, mislila sam, pregledala je Mirijevo, a sad je krenula na Karaburmu, i očekuje da je animiram u bar još 20 zabavnih stanova....
Kažem da taj momak možda i nije agent, jer mu ne zna ni prezime, ni agenciju za koju radi. Možda je neki divljak.
Ona besno začkilji: A na kom osnovu onda on radi, a?!
Pa nema osnova, kažem.
Ali on je mene vodio, znači da radi!
Da, jer ste pristali da Vas vodi neko kome ne znate ni prezime, ni firmu, a meni paranoišete da ću zloupotrebiti Vaš matični broj.
A što ih vi onda ne prijavite, ako su divljaci, a?
Zato što ja nisam inspekcija, i ne mogu da prijavim nekog kome ni Vi ne znate prezime.
Ali on radi, momak znaš kako je fin!... I ne traži nikome ličnu kartu, sve mi pokaz'o, 20 stanova mi pokaz'o a ti odma' aaaa nenenenenene meni je sin rekao nemoj kevo ništa da potpisuješ, nemoj ništa da potpisuješ....
Dobro, hajde sad pozovite sina, ja ću da mu objasnim.
Nenenenene on ima punu kuću ljudi, ne može on da dolazi...
(Ispred zgrade je insistirala da ga čekamo, jer sigurno dolazi.)
Ne treba da dođe, pozovite ga da mu objasnim kakva je procedura i šta Vi treba da potpišete.
Nenenenenene neću.
I opet ispočetka.
Svu mi je energiju pojela. Zloupotrebljava svoju invalidnost na najodvratniji način. Više ne znam zašto ja ovo uopšte radim, za koga, šta mi je ovo trebalo u životu.
Nisam mogla da maltretiram sirotu staricu, a ispalo je da meni treba konjica da me spasava.
Već mi je besmislen bio i taj posao, i život kao takav.
Spakovala sam fascikle u torbu i spremila se da krenem, kad baba iznenada ispali:
Jooooj, nemojte da ja imam problema sa sinom, to mi je sin iz prvog braka! Zove se Anđelko!
Naravno, više se nije javila ni ona, sve tako poštena, a ni sin Anđelko iz prvog braka.
Sledećeg dana je došla ponovo u taj stan, navalila na zvono, gurnula štap i ortopedsku nogu u odškrinuta vrata, da osigura ulazak. Saznala sam i da je najnormalnije hodala, bez štapa. Ortopedske cipele su takođe lažne. I neki drugi prodavci stanova pričali su da je dolazila kod njih, opremljena mobilnim računarima, sa sopstvenom kompletnom ponudom stanova u gradu. Ispostavilo se da je sirota baba u stvari agent divljak... Da posreduje u prometu nekretninama na svoju ruku, i da zloupotrebljava sažaljenje koje izaziva u prvom kontaktu, da bi saznala ko su vlasnici stanova iz oglasa.
Nije utvrđeno da li postoji sin iz prvog braka, koji svako malo sa'ranjuje taze prestavljenog tasta da se ne ohladi, i kuce s Kosmaja, jedna ovolika, druga ovolika. Tu je jedini siguran onaj komšija, koji ju je dovez'o. I otiš'o u „Uradi sam“.
U dogovoreno vreme je nema. Čeka me dvadesetak metara dalje, da bi neprimećena procenila da li sam dovoljno sažaljive prirode. Kaže da moramo da sačekamo i njenog sina koji hoće da vidi stan, a njemu je danas umro tast, i odmah je i ispraćen na sahranu na Bežanijsko groblje, pa je sin sad tamo. Moramo da čekamo dok dođe, jer je on rekao: Kevo ja ću gledati da dođem! – dovoljno jak razlog da ga sačekamo nekoliko sati, sad će on.
Kažem da imam zakazane druge termine, i ne mogu da čekam nekog za koga nije sigurno da će uopšte doći, pa idemo da pogledamo stan, a s njim ćemo doći drugi put. Ona je jako stara, pogrbljena, ćelava. Nosi ortopedske cipele i vrlo teško se kreće sa štapom. Teško i prelazi ulicu. Izvrdava potpisivanje potvrde o gledanju stana, jer „nije ga još poglEdala...“ Moje prihvatanje formalne logike mi je zapravo upropastilo dan. Da pojača utisak, odmah zajauče kako joj je teško, i kako mora da sedne čim se popnemo.
Pita koliko ima liftova u zgradi.
Pa jedan, koliko može da ih bude u zgradi sa 30 stanova...
A šta će ona, ako se taj jedan pokvari?!...
Sačekaćete da ga poprave, kažem, šta biste drugo.
Ali šta ako ona baš tada mora da ide iz stana, nekim hitnim poslom?
Pa neće Vam biti hitan, ili ćete ići peške, ako baš budete morali.
Ali ona ne može... i tako još par puta, celu priču ispočetka, dok još nije ni pogledala stan, a pogotovo se uselila.
Stan je na drugom spratu. Harmsove babe su s te visine i iskakale kroz prozor, bez lifta. Vlasnici ovog stana imaju malog zlog psa, prema kojem su jako bolećivi. To je neka mala napast s kataraktom, koja napada potkolenice svih posetilaca, na šta se njegova zaljubljena gazdarica razneži, kako je sladak. i kad god sam dolazila, morala sam krišom da ga otresam sa vrišteće upale mišića od celodnevnog hodanja. Ovog puta je nasrnuo na babu. Katarakta je zlo. Baba nije gadljiva, mazi ono pacovče, i sa simpatijama konstatuje kako je on osetio da i ona ima kuce.
„Ja znate živim na Kosmaju, imam dve kuce jednu ovoliku, jednu ovoliku, i sad me dovez'o komšija, jer je mom sinu umro tast, znate, pa je hteo i on da ide na Bežaniju, a ja nisam obučena za sa'ranu, pa me onda on dovez'o ovde, a on ide u onaj Uradi sam, pa će onda na Bežaniju, zato što živi na Kosmaju, znate. Tamo nema Uradi sam, pa me dovez'o, i otiš'o u Uradi sam. A šta ti cuko cuko cukooo, šta bi 'teo, ti bi da prostiš na izrazu ono, a mangupe? To on osetio da ja imam kuce. Jedna ovolika druga ovolika. A komšija me dovez'o . I otiš'o u Uradi sam.“
Dok to priča, ne prestaje da istražuje stan, i sve vreme šmrkće i njuška. Valjda je previše s onim kucama, jednom ovolikom drugom ovolikom. Sve je otvorila, svaka vrata plakara, gurnula svoj dugački nos u svaki ćošak. Na ulici tako bespomoćna, u stanu se pretvorila u predatora koji istražuje lovište. A zašto u kupatilu nema prirodnog svetla. Valjda joj treba da čupa obrve i tetovira se.
A otkud ova fleka na plafonu, to curi odozgo.
Nije, kaže vlasnica. Komšija iznad je imao ogromni akvarijum, pa mu pukao. Baba opet sumnjičava. Izašla je i u hodnik da gurne nos u đubrovod, i sve onako stara i naizgled slabašna, otkinula kvaku jednom rukom. Dok je bila zaneta njuškanjem, potpuno je zaboravila da glumi invalida, ali je smesta zanemoćala, čim je trebalo da potpiše potvrdu o gledanju stana. Ona sad neće, njoj je sin rekao da ona ništa ne potpisuje. Ali ona je poštena i ozbiljna, i meni će se njen sin javiti, i doći će i on da gleda stan i potpisaće ako je to za potpisivanje, a on je njoj rekao: Kevo, nemoj slučajno ništa da potpisuješ, i šta ona zna šta ću ja njoj da podmetnem, a ona je stara i ne nosi nikad ličnu kartu, a i da ima, ne da mi, jer ko zna kako ću ja time da manipulišem.
Eto ja bih baš volela da znam kako se time manipuliše, pa ako bi mogla da mi objasni. Ali zla baba se uskopistila i ne sluša me uopšte. Onda sam joj čitala tekst potvrde, da vidi kako tu nema ničeg inkriminatornog, ali ona ne čuje ništa, samo povišenim glasom nastavlja svoju autističnu priču.
Uspela sam da je iznerviram, bar toliko da je pomerim iz onog tvrdoglavog „nenenenenene“, tako da je pobesnela, i izvukla iz torbe spisak stanova koje joj je jedan momak Slobodan pokazivao po Mirijevu, a on je bio mnogo finiji od mene, i nikad joj nije tražio ličnu kartu.
Pa baba se zabavlja, mislila sam, pregledala je Mirijevo, a sad je krenula na Karaburmu, i očekuje da je animiram u bar još 20 zabavnih stanova....
Kažem da taj momak možda i nije agent, jer mu ne zna ni prezime, ni agenciju za koju radi. Možda je neki divljak.
Ona besno začkilji: A na kom osnovu onda on radi, a?!
Pa nema osnova, kažem.
Ali on je mene vodio, znači da radi!
Da, jer ste pristali da Vas vodi neko kome ne znate ni prezime, ni firmu, a meni paranoišete da ću zloupotrebiti Vaš matični broj.
A što ih vi onda ne prijavite, ako su divljaci, a?
Zato što ja nisam inspekcija, i ne mogu da prijavim nekog kome ni Vi ne znate prezime.
Ali on radi, momak znaš kako je fin!... I ne traži nikome ličnu kartu, sve mi pokaz'o, 20 stanova mi pokaz'o a ti odma' aaaa nenenenenene meni je sin rekao nemoj kevo ništa da potpisuješ, nemoj ništa da potpisuješ....
Dobro, hajde sad pozovite sina, ja ću da mu objasnim.
Nenenenene on ima punu kuću ljudi, ne može on da dolazi...
(Ispred zgrade je insistirala da ga čekamo, jer sigurno dolazi.)
Ne treba da dođe, pozovite ga da mu objasnim kakva je procedura i šta Vi treba da potpišete.
Nenenenenene neću.
I opet ispočetka.
Svu mi je energiju pojela. Zloupotrebljava svoju invalidnost na najodvratniji način. Više ne znam zašto ja ovo uopšte radim, za koga, šta mi je ovo trebalo u životu.
Nisam mogla da maltretiram sirotu staricu, a ispalo je da meni treba konjica da me spasava.
Već mi je besmislen bio i taj posao, i život kao takav.
Spakovala sam fascikle u torbu i spremila se da krenem, kad baba iznenada ispali:
Jooooj, nemojte da ja imam problema sa sinom, to mi je sin iz prvog braka! Zove se Anđelko!
Naravno, više se nije javila ni ona, sve tako poštena, a ni sin Anđelko iz prvog braka.
Sledećeg dana je došla ponovo u taj stan, navalila na zvono, gurnula štap i ortopedsku nogu u odškrinuta vrata, da osigura ulazak. Saznala sam i da je najnormalnije hodala, bez štapa. Ortopedske cipele su takođe lažne. I neki drugi prodavci stanova pričali su da je dolazila kod njih, opremljena mobilnim računarima, sa sopstvenom kompletnom ponudom stanova u gradu. Ispostavilo se da je sirota baba u stvari agent divljak... Da posreduje u prometu nekretninama na svoju ruku, i da zloupotrebljava sažaljenje koje izaziva u prvom kontaktu, da bi saznala ko su vlasnici stanova iz oglasa.
Nije utvrđeno da li postoji sin iz prvog braka, koji svako malo sa'ranjuje taze prestavljenog tasta da se ne ohladi, i kuce s Kosmaja, jedna ovolika, druga ovolika. Tu je jedini siguran onaj komšija, koji ju je dovez'o. I otiš'o u „Uradi sam“.
