TREĆA KUĆA

Kafana nedužnog imena “Izletnik” smestila se u jednoj staroj žutoj kući bez pregradnih zidova, ušuškana u sredinu ulice u kojoj sam odrasla. Gazdarica ovog instituta bila je baba-Mara, za koju su sva deca bila ubeđena da se i rodila kao baba. Bila je stroga, stamena, s cigarom, negovanim lakiranim noktima i redovno zafarbavanom zift crnom kosom, smotanom u pedantnu punđu. Mislim da je deo svog autoriteta među lokalnim alkoholičarima dugovala činjenici da podseća na Jovanku Broz. Žene lokalnih alkoholičara su o njoj govorile ispod glasa, i sa nevoljnim strahopoštovanjem. Iako je nisu volele, jer je, eto, komandovala iskušenjem kojem njihovi muževi nisu mogli da odole. Bila je kao komandant neke vojske, odsečna i stalno zauzeta nekakvim poslovima, koji su još pojačavali utisak o njenoj strogosti i nesklonosti komšijskim razgovorima. Možda je toj fami koja ju je pratila, doprinosilo i rašireno uverenje da u punđi nosi sakriven malokalibarski damski pištolj, pa se niko nije usuđivao da to proveri na sopstvenom primeru.

 Jednom sam se na kasi u prodavnici zatekla u redu iza nje, kad sam imala otprilike deset godina, i zagledala onu skulpturu od kose s velikim interesovanjem. Pomno sam proučavala moguće načine izvlačenja male brdske haubice iz te žbunasto natapirane kugle, a da se pri tom ne zamrsi.

Zamišljala sam kako baba Mara mora da poseduje neku zavidnu snajpersku veštinu iz te neprirodne pozicije. Nije bilo nemoguće. Bila sam sigurna da bi uvek muvi izbijala oko i bez nišanjenja, čak i sa cevkom uheklanom u natapiranu punđu. Tako je mogla da izgleda i Modesti Blejz, ako joj se ikada desi da ostari. 

Nehotice sam, zadubljena u taj rasplinuti svet hipotetičkih vatrenih obračuna, zabola ćošak svoje žičane korpe baba-Mari u bubreg. Oštro se osvrnula i ošinula me pogledom, jer smo tada bile iste visine, i komandovala da se premestim ispred nje na kasi.

To mi je bio najduži minut u životu. Živa sam se prestravila, nesposobna da se okrenem, uverena da baba-Mara preteći raspliće svoju punđu s ukosnicama u zubima, i peri onaj damski livor u moj potiljak. Od tada sve u prodavnici propuštam ispred sebe, i strogo pazim da držim rastojanje.
U kafani “Izletnik” je uvek sedela za stolom kraj vrata, da bi mogla da osmotri pridošlice. Pravila se da je zauzeta, upisujući nizove brojki u svesku sa listovima visoke karo mustre, ali je pažljivo pratila samo saobraćaj na ulazu. Vrata njenog saluna bila su krila nervoznog leptira, premrežena debelim žutim staklom s krugovima.

Kad je moj otac krenuo sam da bira staklo za vrata dnevne sobe, možete triput da pogađate koju je mustru izabrao.

Tamo su se, posle ručka, okupljali svi naši očevi, pa su nas mame u hitnim slučajevima slale da ih pozovemo da izađu, jer tada nije bilo pristojno da one same ulaze u kafanu. Nama to ništa nije smetalo. Hitno je bilo ako je neko dete razbilo glavu, pa mora na ušivanje, a sve druge okolnosti morale su da sačekaju svoj red, jer je prioritet baba-Marine institucije bio neprikosnoven. Mislim da bi i vanzemaljci morali da se najave i traže od baba-Mare dozvolu da izvrše desant na planetu.
Moja mama je uvek nekako bila ljuta i na mene, valjda zato što pokazujem potpuno razumevanje što je tati u kafani lepše nego kod kuće, ili zato što je tamo i meni bilo zabavno. Prvo se proguram kroz ona kaubojska vrata, pravo u zid od dima. Kad mi se oči malo naviknu i prestanu baš mnogo da peku, vidim tatu za stolom pored šanka, sa stricem, Zekom i Paljevinom, svi udubljeni u karte. Paljevina, naravno, vara. Svi naravno to znaju, ali to im je izazov. Bude mi žao da ih prekidam, kad vidim kako ovaj moj otresa one šarene karte na sto i viče nešto na kvarnom talijanskom, s nožicama podvijenim ispod stolice i pozom kobrice u napadu. Uvek mi je to bilo slatko. Onda stanem iza njega kao bokserski trener, pa navijam i lupkam mu rame, da ga grč ne uhvati od napetosti. Moj najbolji drug Siniša, koji je uvek išao sa mnom na sve kulturne ivente, već je optrčao krug oko stola, video kakve ko karte ima, i odmah sračunao koliko će partija još trajati. Dok je saopštavao prognozu, iskusno je povlačio dim iz neke cigare koja je dogorevala na žutoj pepeljari. Danas se bavi procenom tržišta, i svi misle da se šali kad kaže da je ostavio alkohol i duvan kad je pošao u školu. Živa istina. Ostavio je i kockanje.
Ona pokretna vrata su bila vrlo korisna. Tamo je svaki čas neko ulazio ili izlazio, neko se teturao, nekog su iznosili, pa je bilo potpuno nepotrebno rizikovati lupanje vratima u klasičnom ramu. Kako je već bilo moderno u to doba, plafon i donja polovina svakog zida bili su obloženi lamperijom, koja je bila ujednačeno žućkasta i masna od dimova i tečnosti. Na zidovima su bile uramljene reprodukcije Dubrovnika, ko zna zašto. Valjda tamo treba da idu izletnici.
Za stolovima se pilo, raspravljalo, provociralo, potkazivalo, lupalo šakom, čašom i glavom. Igrale su se briškule nerazumljivim kartama po nejasnim pravilima uz mnogo vike i urlanja, jer je u kafani redovno obitavao bar 101 Dalmatinac.
Ostali su igrali šah na tabli sa jako namagnetisanim figurama, jer se od dima nisu videle kad padnu na pod. Zato su šahisti imali jake bicepse od odvaljivanja figura s table s velikim otporom, kao da su išli u teretanu. Niko nije igrao domine, to je bilo za starce, ali brojni posvećenici okupljali su se oko umašćenog špila kafanskih karata za turnir u tabliću, koji je i pop-Laza najradije igrao. Kad je jednom mahinalno stavio špil u svoj džep i pošao na liturgiju, na vratima crkve se, usred večernje službe, pojavio jedan baba-Marin delegat.

Mahao je dok nije privukao popinu pažnju, a onda pokazao pokret mešanja špila karata, i lice unezverenog tražitelja. Ne prekidajući pojanje, pop-Laza je pokazao pravac mašući kandilom i zapojao:

 “... u mantiiiiilu izavraaaaataaaaa...” dok su se bakice svejednako krstile i ništa mu nisu zamerale. Bio je dobar čovek i dobar popa.
Kafana je i njemu bila druga kuća. Ili u najboljem slučaju, treća.

OD VARDARA, PA DO....

Kafana mora da ima karirane stolnjake. Po njima su, kao zvezdana mapa za orijentaciju, razbacane progoretine od žara cigareta, nehajno razgorelih međ’ prstima pjanih lica. Nijedna kafana koja drži do sebe, neće pokleknuti pred nasrtajem trenda preterane urednosti i promeniti stolnjak samo zato što je malčice progoreo. Još da neko pomisli kako nemaju dobru rakiju, i da im se niko nikad ne napije, pa da izađu na zao glas među kafedžijama. Sve što je ispod 50% površine stolnjaka, ne smatra se ozbiljnim oštećenjem. Sve se to da zamaskirati neprogorelim delovima salveta, zidarskim pivom, masnim čašama, šoljicama kafe debelih stranica sa plavom trakom na rubu, ili žutim plehanim pepeljarama. One plave su čisto pomodarstvo.
 
Kafana koja je u mom detinjstvu ustanovila te standarde, nalazila se među drugim dremljivim kućama u Zemunu. Zvala se Vardar, ali svi su je zvali Kod Rade Makedonca. Čika Rade je govorio mekim naglaskom bez padeža, čistio mrve sa stolnjaka masnom krpom, kojom bi prethodno brisao znoj sa čela, terao muve, polirao čaše, useknuo nos, ili pokupio mokru mrlju s poda. Ne nužno tim redom. Gajio je, osim tih živopisnih navika, i trofejni dugački nokat na malom prstu, sa zlatnim pečatnjakom. Taj se modni detalj takođe održao i među redovnim posetiocima njegove kafane, kao naročiti znak pripadnosti istom estetskom diskursu.  Valjda su se tako osećali kao tajno društvo, banda, sekta, šta znam. Uglavnom, bili su ubeđeni da je to vrlo elegantno. To im je bilo umesto tetovaže na ramenu sa ćiriličnim natpisom Vardar, u srcu probodenom strelom. Mislim da su s tim dugačkim noktom ipak manje bolno prošli kroz proces inicijacije u krug odabranih poštovalaca ovog renomiranog ugostiteljskog objekta.
Čika Rade je sve servirao potpuno ležerno, na brzinu istovarivši sve sa ovala u jedan do dva tanjira, onako otprilike. Šta ima veze, ionako smo familija, lako ćemo se sami podeliti. Bio je bolećiv prema deci svojih sledbenika, tako da je i u najvećoj gužvi imao strpljenja da vadi kosti iz oslića, iako nije propuštao da natukne kako je kečiga bez kostiju najbolja i najzdravija za decu.
 Izgleda da je u tretmanu ribljih kostiju onaj nokat imao zapaženu funkciju. Međutim, ja sam se neutešno rasplakala kad je pokušao da u mom tanjiru demonstrira preciznu mehaniku rožnatog pomagala, pa je s čuđenjem ipak odustao. Malo se zabrinuo što sam tako osetljiva, da nisam malokrvna. Odmah je ponudio da mi donese jednu supicu od kostiju, "majka da jade, kerka da gleda, na kerku gu ne dava", da se trgnem na vreme.
Rade mi je bio simpatičan, uprkos onoj strašnoj krpi od koje sam strepela da me ne takne, ali sam supu bez dvoumljenja odbila. Imao je običaj da u svaki duboki tanjir koji je prenosio, zaglibi palčeve udavljene do pola, koje bi posle s blaženim coktanjem olizao kad spusti tanjir, da pokaže kako je kuvarica – uh, nema joj ravne.

U Zemunskoj gimnaziji nam je direktor zabranio da organizujemo matursku proslavu na nekom dostojanstvenijem mestu, kako se to pre njegovog zemana oduvek činilo.
Kao pravi moderni menadžer, on je napravio poslovni aranžman sa direktorom kafane Central, i našoj generaciji je pripala retka čast da izginemo kao žrtve njegovog obećanja, datog na našu štetu i posvemašnji užas.
Našli smo se, zgranuti, onako maštovito napirlitani i u svečanoj odeći, u masnoj sali ekspres restorana sa stubovima u rezeda pločicama. U ćošku je, atmosfere radi, već zavijao neki nesrećni orkestar s prejadnim pevačem i zvučnicima s višestrukim odjekom.
Među spojenim stolovima, šetale su u borosanama servirke s mrežicama na glavama, fljuskajući kutlačama neku bezobličnu konzumaciju malo po tanjirima, malo po stolnjacima.

Moje drugarice su najpre u emotivnom šoku otplakale jednu turu nad nesrećnom sudbinom svojih divnih haljinica u sramotno ružnom enterijeru, a kad su došle sebi, zabavljale smo se slikanjem s razmazanom šminkom, sa drugarima koji su bili neuporedivo manja zakerala.

Oni su bili mnogo praktičniji, i odmah su skovali lukavi plan. Upadljivo su hvalili pevača, potpuno neosnovano, aplaudirali mu, sprijateljili se i napili ga već posle desetak numera, a onda su sami uzeli instrumente i napravili odličan koncert. Kafana više uopšte nije bila bitna, jer je nama bilo zabavno.
Kad smo se izjadali profesorki Radi kako nas je direktor usrećio svojim biznis aranžmanom, prvo je oprezno pitala “A Vardar nije pominjao?...”
Ipak, za svaki slučaj.

PEPE, AUTOPREVOZNIK OVDAŠNJI

Ne znam tačno koja je eminentna firma bila nadležna za prevoz po crnogorskom primorju tog usijanog dana. Igrom zamene karata i vremena polaska, zatekla sam se u autobusu za Risan, u kojem su me pri ulasku prvo dočekale nečije noge, kvrgavog otiska u presušenim znojavim cipelama. Beli trag zapljuskivanja  talasima telesnih  tečnosti, video se na površini braon kožne obuće, ispod naslaga kamene prašine. Iz njih su virile potpuno skorele, ukočene debele čarape, sive kao beton, a i slične konzistencije. Verovatno ih i ne peru, o onim retkim praznicima kad ih neko prevari da ih skinu i okupaju se, nego recikliraju u drobilici za šut, pa nasipaju puteve.
Velike civilizacije počivaju na malim, ali veličanstvenim tradicijama. U te gnjecave obuvke bile su upasane mlitave bledozelene noge jednog sredovečnog Francuza sa slamnim šeširom i  brkovima boje rđe, koji je predvodio četu isto tako usmrđene dece tinejdžerskog uzrasta, raspoređenu po zadnjem delu autobusa.
Očigledno, dress code. Ali, i  gvozdena disciplina. Nema kupanja i presvlačenja dok vođa ne dozvoli. Neće se oni tu njemu rašmrkljaviti u nepoznatoj zemlji, sve od tih nesuvislih poriva za higijenom. Od malo smrada niko nije umro, ali promaji su mnogi već podlegli, i zato je naredba da se prozori ne otvaraju ni za spas života, sasvim na mestu. Pogotovo u ovom području, gde su promaje zloćudne, podmukle i opasne, o čemu i lokalno stanovnišvo  svedoči usmenom i pisanom  tradicijom.
Kontaminacijski smrad koji su emitovali, bio je potpuno epski, iznad svake granice prepoznavanja, kao kad još sekund bude hladno, pre nego što čovek oseti da se gadno opekao. Na trenutak obnevidela, uspela sam da ispadnem kroz vrata i pokušam da se objasnim s kondukterom. Među one članove izviđačkog odreda  trulih sardina se više ne vraćam, zato tražim da mi zameni kartu za neko mesto napred, do prozora koji može bar da se otvori. Uzdala sam se u čarobne moći one mentol masti koju je koristila i agent Skali na patologiji, da ću nekako preživeti vožnju ako njome namažem nos i anesteziram čulo mirisa. Ne moram baš da gledam celim putem, kad se već vazduh magli od smrada, nisam baš toliko zahtevna. Znam kakva je situacija. Kondukter nije mnogo voljan da mi menja mesto, jer teško da će nekog drugog sad prevariti da ga smesti među male francuske smrdibube, ali ga u nevolji ubedim podsećanjem da će ulaziti putnici u Đenovićima, koji nemaju drugog izbora. Đenovići, praštajte. 

 Bila sam uporna, dok mi nije preko volje dao neko mesto u prednjem delu vozila, gde još uvek ima dnevnog svetla, ako vazduha i nema. Ne ulazi mi se u štrokavi autobus dok ne bude baš neophodno, i tako stojim napolju, dišući u dubokoj koncentraciji, jer ko zna kad ću moći opet.
Za to vreme, dve Ruskinje s kesama sedaju na moje sedište, i deluju baš zadovoljno što su tako pametne, pa koncept rezervacije mesta na njih ne deluje. Pošto sam već potrošila sve zalihe strpljenja i za sledeće leto, nemam mnogo razumevanja za njihovu potrebu da sede na mom mestu. Isto tako, slabo podnosim uobičajenu aroganciju stranaca na letovanju. Pokažem im da imam kartu za to sedište, i ponovim ljubaznu molbu da nađu sebi neko drugo. One podsmešljivo odmahnu svojim štrasom na noktima, jer imaju već iskustva sa poslovičnom  servilnošću pomoćnog osoblja, koje nikad neće staviti bilo koje uredno pravo nekog svog sunarodnika, ispred trenutnog hira deviznih turista.
Kondukter se pravi da ništa ne vidi (pa zaboga, oni otpozadi isparavaju, sve mu je nekako u magli!...), da nije tu, i neće da se zamera gošćama iz inostranstva.
Dobro, znači, moram sama. Pošto imam mnogo duže ruke od zdepastih gospođa koje su se razbaškarile, lako obuhvatim sve njihove kese, i prebacim ih na neko prazno sedište pozadi. Poskakaše i one, protestujući i psujući, ali odoše za svojim kesama.
Ne valja izazivati ljude osetljivog nosa, koji su spremni da izdrže samo jednu nepravdu dnevno. Kondukter je zlovoljan, a malko je i teritorijalan, pa iz sveg tog kompleksnog prauzročja pokušava da mi naplati kartu ponovo, jer “ovo si kupila na stanicu, to ti ne važi u autobus”.
Mislim da je malko ozlojeđen što sam mu najedila strane šoping turistkinje, od kojih se nadao još nekoj ljubaznosti, uveren u svoju neodoljivost. Kako i ne bi, kad očito i spava u tom autobusu, frizuru oblikuje prema sedištu, ne kupa se nikad, jer smatra da baš liči na Francuza, a košulja mu je crna na kragni. Dalje nisam gledala.
Trudila sam se da i ne dišem dok on govori. Tihi i Prle u kanalizaciji bili su tek bleda ilustracija onog što je mene okružilo. Uvredio se i što sad ćutim, a malopre sam mu napravila međunarodni incident. Kad je i zagalamio da ispadne važniji, ispala mu ona čačkalica koju žvaće, pa ju je podigao s ulepljenog itisona, otro dlake i klupčad  prašine o nogavicu, i vratio je u ćošak usta, vešto podbočivši rasklimanu sedmicu. Ja ne gledam, ne pričam, ne dišem, samo mu pružam onu kartu, bez dodatnih novčanica. Gunđa, ali odlazi dalje.
Saznajem da nema gorih od BeogrAđana, što mene, kao rođenu Zemunku,  međutim, emotivno nimalo ne pogađa. Sad kad propadne međunarodni turizam, znate ko je kriv.

 U Đenovićima neki optimisti pokušavaju da uđu u autobus tamo gde ima još mesta, među izviđačima, koji su se raskomotili i poizuvali. Odustaju već sa prvog stepenika i kažu da će čekati sledeći, sutra izjutra, ma poraniće, nije im teško. Samo da mi brzo nastavimo dalje. I odmah zatvorimo vrata.

 Kad sam stigla u Risan, sva zelena, lepo su mi objasnili da se s tim prevoznicima i tim smrdobusom jednostavno ne ide, nikad. To su nepisana pravila preživljavanja u Boki. Ko se jednom vozio, zapamtio je, pa se čuva da više ne ponovi, nikad. Uz sve one likove u autobusu, mislila sam da sam izašla iz  crtanog filma, ali izgleda da sam pogodila onaj u kojem me je vozio crno-beli šmeker, Pepe Le Tur.

MAD BUTCHER

Red u lokalnom supermarketu lenjo vijuga među gondolama. Počinje blizu kase, a posle nekoliko meandera, uvire ispred vitrine s mesom. Silom strpljivi ljudi čekaju svoju priliku da izaberu nešto za ručak, zato što drugog punkta za nabavku u vrelo nedeljno prepodne, nadaleko nema.  Zeman individualnog lova na bespomoćne biljojede odavno je minuo. Verujem da su se od toga i lovci i divlja živina ljuto namučili, ali je čitav proces garantovano bio neuporedivo kraći od čekanja u ovom redu. Čim ogladne, plemenske starešine odmah već rutinirano bace najgoreg lovca (od kojeg su evolucijom i nasleđivanjem nastali plemenski umetnici), u dubinu pećine  da našara nešto da zamađija zveri, a onda dignu redovnu nedeljnu hajku na mamuta - pa kom butkica, kom uvence, kom koska za supu...  Današnji rituali su mnogo suroviji. Gde to ima, poslati čoveka po provijant za nedeljni ručak, naoružanog samo spiskom za kupovinu. Ni pećinski crtež ne dobiju.

Red za meso sporo odmiče. Dve bakice koje su četvrt sata ranije stajale na metar od vitrine, tek su sad pristigle na scenu. Razlog je mesareva preterana glagoljivost i potreba da po svaku cenu bude u centru pažnje.
Svakom ko kupi neki komad, on uvek ima da preporuči i recept za pripremu. Usput se raspituje i šta je neuka domaćica planirala s tim, ali ne ne ne, to tako ne može. Mislim, mooože, ali neće vam biti leeepo. Nego prvo to malo izlupate, pa posolite, pa sa svih strana boc-boc izbockate,  a onda utrljate beli luk... samo maaaalkico aleve paprike.... i lagaaaano....
Dok on objasni sve nijanse  uspešne termičke obrade Ti-Reksove nogice, publika masovno vene u onom vijugavom redu, koji našeg čika-meska neopisivo veseli. Kako ga samo obožavaju, i strpljivo čekaju da im on sve potanko objasni.  Živi nisu dok on ne izloži svu svoju rečitost i mimičnost, tako polagacko, da ga što duže gledaju. Dve bakice se gurkaju, jedna od njih je vođa, pa joj funkcija nalaže  da galami i podbada  ovu drugu, da budno prati pokret u koloni. Ne sme pažnja da joj popusti, uspeh akcije od toga zavisi. Taman posla da im se neko ubaci preko reda, to se smesta surovo kažnjava. Birkaju, računaju, pa onda donesu odluku šta će kuvati. Taman saopšte šta bi, kad dragi mesar kreće sa svojom stend ap predstavom. Gleda ih prvo značajno, pa upitno, jednu pa drugu, da utvrdi da li su sigurne, pa onda nastupa red odlučnog odmahivanja glavom, red zgranutog coktanja, da bi rasplet nastupio kad on nesebično izdiktira svoj specijalni tajni recept za pac u kojem sve  treba držati bar  pola sata, pre bilo kakvih daljih radnji. Bakica komandir vadi smartfon, bira velika slova i počinje da kucka mesarevo uputstvo, ali nema odgovarajuće naočare.
״Ljubinka! ״ - obraća se onoj nezainteresovanoj.  ״Ajde ti pamti, ja nisam ponela naočare za blizu! ״

Sudeći po Ljubinkinom blaženom smeškanju, poslednje što je zapamtila datiralo je još iz doba lova na dinosauruse. Ne čuje ništa što je ne zanima, a reklo bi se da joj i onaj Švaba redovno sve krije po kući. Tako draga Ljubinka klima glavom s uvežbanim razumevanjem, dok čika-mesko mlatara rukama da objasni, a komandirka eksklamira  potpitanja i sugestije. Još četvrt sata kasnije, konačno su se odblokirale i pomerile dalje. Šta je Ljubinka zapamtila, sigurno je ispalo vrlo kreativno.  

Iza njih, na red je stigao jedan teško oznojeni, i još teže zombirani mladi čovek sa spiskom za kupovinu. Nakon ove mađioničarske tačke, nije mogao ni da se seti od muke šta mu je žena rekla da kupi, niti da pročita njen rukopis. Čika-mesko se i ovde spremno bacio u srž problema, oteo mu preko vitrine spisak iz ruke, i zaključio kako mu žena stvarno piše k’o svračijim nogama. Odmah je spremno nastavio da veze priču, za koju je bio siguran da su svi jedva čekali da čuju,  o nekoj Julijani iz Subotice, koja je njemu pisala pisma dok je bio u vojsci.  Bila tako lepa, rumena, al’ što je imala rukopis, božesačuvaj...  Piše ona njemu, otpisuje on njoj, a nema pojma šta mu je ona rekla, pa odgovara onako šturo i otprilike, izgovarajući se vojnim obavezama, tek da održi njeno interesovanje dok se ne vide. Kad, ono – izlazi on iz vojske, a ona zakazala datum kod matičara, jer ga je lepo pitala u pismu hoće li, on odgovorio ״ja bih mico sve što ti hoćeš ״, doduše, nemajući baš na umu isto što i ona, i devojka se spremila....  I taman da saznamo kako se spasao od tog braka iz zasede, kad ga mušterija iznenada prekide.
Mladi zombi je počeo da trepće, izgleda da ga je malo prisvestio onaj udar hladnoće iz frižidera, te je odlučno odabrao nešto nasumice pokazavši prstom, i otišao ženi na ocenu. Možda dobije pohvalu za ulov, a možda će morati da spava ispred pećine. Ko da mu veruje da je preživeo torturu sabranim delima Spasenije Pate Marković, s apendiksom ״Crkni Džejmi Oliveru״, plus tips & tricks. Lako ozlojeđen time što mu je prekinut nastup, mesko se okreće sledećoj mušteriji, i obilato nadoknađuje okrnjenu pažnju publike.
Čekajući red pred kasom, pomislih kako sam baš mogla da sačekam i red kod njega. Šta mi teško, mogla sam da se zabavim, ređam Madžong dok ne stanem pred mađioničara iz Žarkova.  A onda da mu objasnim da neću ništa jer sam onaj čudak vegetarijanac, iz plemena loših lovaca, nego sam samo došla da malo ubijem vreme na vrućini i proćaskam s ekspertom, pošto mu priznajem da je neviđena atrakcija koja prevazilazi lokalni značaj. Da čujem šta je bilo s Julijanom i Suboticom.  A i zato što je uspeo  danas da mi podavi pola komšiluka, eto i mene, da se ne izdvajam. Da ne kažu posle kako sam asocijalna i ne uživam u zabavama za narod.

Možda je on, u dubinama svoje dobro ohlađene podsvesti, čak i uviđao da je patološki zamoran, da samo zbog njega ljudi čekaju dok ne padnu u nesvest.
Ali jednostavno, nije ga bilo briga, jer je ovo jedino vreme kad je on mogao da stoji u centru svekolike pažnje. Osećanje moći kojim dominira pred svojim rashlađenim kulisama, u mizanscenu rebaraca, škembeta i papaka, imalo je neodoljivu privlačnost. Ovo je njegova pozornica, i samo njegovih dnevnih šest sati svetske slave. Kad uskoro ode u penziju, neće imati ništa osim tih scenskih nastupa. Ljudi će ga se bar po tome sećati, jer je malo verovatno da će još negde naći drugog mesara kod kojeg se čekaju toliki legendarni redovi.
Ko neće da ga sluša, može slobodno da ide u drugu prodavnicu, preseli se ili pređe u vegetarijance. Ili nek’ sam juri mamute, pa je l’ nije tako. Uvek postoji  pravo izbora.

RETROGRADNI MERKJURI

Prvo su se, u box paketu, isključili svi kućni prozori u svet, a onda se vaspostavio samo internet.
Telefon i TV su i dalje ćutali. Pozvala sam servis za reklamacije, i preslušala snimljeno obaveštenje da kvar treba da prijavim mejlom, link je na njihovom sajtu. Na kojem postoji i opcija da klijenti sa operaterom direktno kontaktiraju kratkim porukama. Pošaljem sve podatke, i opis kvara. Posle nekog vremena, dobijem odgovor u chat prozorčiću:
“Zdravo.”
Ta reč počinje da mi blinka pred očima, raste i rasplinjuje se u izmaglici. Već zamislim Abota i Kostela kako se na onim pipcima lelujaju iza monitora i krljaju mi krugove po ekranu...

A onda, Arrival,  back to basics:
“Da li Vam svetli lampica?”
(Kao svaki OCD pravopisni nacoš, pišem veliko “V”, jer inače dobijam osip. Operateri nemaju taj problem, pa koriste malo slovo. )

- Ne, izgleda da moji kućni robovi slabo okreću pedale za struju, pa lampica ne svetli onako baš punim sjajem, domaćinski - ali verovatno ih previše hranim i premalo bičujem - kažem naglas, robovi se kikoću, a pišem:

“Naravno, i kablovi su prikopčani,” da preskočimo uvodna pitanja.

“Pa moram sve da pitam tako mi piše.”

E to je onda druga stvar. Ako se mora, da ne kvarimo.

“Proverite kablove pa se javite ponovo.”
Dobro da mi je rekla, inače sam se naoštrila da ih polijem vodom da prorade. Čula sam da pomaže i kad se namažu majonezom, onim što je iscurio dok su korisnici skakali na jednoj nozi pred ekranom vrteći se u krug i lupajući u šerpu, po savetu Milana Tarota. Ja volim kad mi se sve lepo objasni.

Posle desetak redova, s dugim pauzama, već sam sasvim uverena da razgovaram sa nekom ljutom devojkom, koja mi želi zlo. Izgleda da je to najpopularniji profil službenica koje kontaktiraju s klijentima. Kad smo utvrdili da nisam ni sekla kablove metalnim oruđem, polivala kiselinom, a bogami ni palila otvorenim plamenom, izbismo nekako na rajsku livadu korisnih saveta:

“Pozovite naš servis za reklamacije da prijavite kvar.”

Napišem da sam zvala, i dobila uputstvo da pošaljem mejl, što sam i uradila.

“To je govorni automat.”

... ‘Ajde. A ja mislila da ona teta tako priča zato što voli. Ili je vanzemaljac.

 Pohvalim je, i kažem da je prava sreća što su u njenoj firmi zaposlili tako visprene operaterke, i oduševim se kako je ona to sve sama shvatila. I fasciniram se kako je posle deset minuta besmislene konverzacije objasnila neukim korisnicima da je automatski servis, gle čuda, automat.

Prekinula mi je vezu, grubo. Teško je s ovim modernim devojkama koje su tako nenavikle na komplimente.

Sledećeg jutra, stiže poziv iz naše lokalne kablovske mreže. Prepoznajem glas alko-tehničara koji je već dolazio prošle godine da interveniše na terenu, bez alata i opreme, ali sa predlogom da nam to sve odradi privatno, naravno uz razumnu nadoknadu - jer eto baš sad nema vremena, pa da ne čekamo dok on nađe vremena da obavi svoj posao. Naravno, i sad je pijan od ranog jutra, tako da zapliće s pitanjem
“Kakv kvrje u pitnju”.
Kažem da mi ne radi fiksni telefon, ali i ovaj, sveže probuđeni genije, ima potrebu da mi nešto objašnjava, jer vidi on da ja to ne razumem:

“Pkako ne radi, vižda ja zovem na fi(hik!)ni. Pardon.”

Ovo “pardon” me je oborilo. Kakvi maniri... Pa on mora da im je svima šef. Pohvalim i njega, šta mi teško, i njegove liderske kvalitete, i retku pronicavost, eto kako čovek odmah shvata da sam uvela telefonsku liniju samo da me on zove, ili  geniji slični njemu, da i ja nešto naučim.

 I tako sam odustala. Pa za Dan bezbednosti ako me se sete – sete. Neće ni ovaj Merkur doveka.

ŽVAKA UMESTO KUSURA

U lokalnom Centropromu sam od kasirki Drage i Savete, ponosnih manekenki za borosane i menadžerki aparata za mlevenje sveže kafe, dobijala žvaku "Bazooka Joe" umesto kusura. I nisam se bunila, bila je to roze žvaka od koje se momentalno iščaši vilica, pa posle ceo dan pričam onako zabavno, s krckanjem i pucketanjem u ušima. Imala je i preslikač, pa dok savladavam onu guku PVC materije s ukusom jagode, već pažljivo pritiskam sličicu na ruku, i oduševim se kad se otisne cela. U ono vreme, pazilo se na kvalitet.

Kad sam odrasla, pročitala sam pesmu sa stihom "neću žvaku umesto kusura", te sam tako zaključila da moj slučaj nije bio usamljen. Izgleda da se ostala deca  nisu tako zabavljala s preslikačima, dok su neka, dočim, zapatila i traume, koje su kasnije sublimirala u poeziju, kako to već obično biva. Onda više niko nije ni vraćao kusur, pa su i zamenski proizvodi pali u zaborav.

Juče sam od prodavca u lokalnoj piljari, umesto kusura ili bazuka Džoa, dobila glavicu belog luka. Gledao me je sa dlana, tek malko rascvetan, s ružičastim zapercima. Kaže čovek, "mali znak pažnje, za stalnu mušteriju".

Au.

Razmišljala sam putem do kuće, da li je prodavac procenio da mi to treba protiv energetskih vampira, ili mi je poklonio džebanu da uzvratim vatru penzionerskom eskadronu u gradskom prevozu?...

I kad sam to, trista mu Betmena, pretrčala putanju od žvake s preslikačem, do belog luka? Kakav beli luk za stalne mušterije?! Pod hitno da se vrati tradicija žvake umesto kusura.

Ili bar da obuje borosane, pa da mu sve oprostim. 

KAD VEĆ PITATE...

Ispred mene u trolejbusu sedi neki stariji čovek, vremenom već načet bivši elegant, sa velikim crnim šeširom i nadmenim stavom. Vidim da ima belu bradicu i brkove, i verovatno čvrsto ubeđenje da je nekakav dežurni gradski arbitar stila, ukusa i činodejstvujući izdavalac dozvola za disanje. Negde na Čuburi, pored njega sedne jedna žena duge kose, u elegantnom crnom kaputu. Ona je bila mirna kao voda, nekih desetak sekundi. A onda je sistematično krenula da kopa po svojoj ogromnoj torbi. Kopa, kopa, pa izvuče pudrijeru, obriše ono prašnjavo ogledalce, i malo natapka lice. Sklopi pudrijeru, vrati je u torbu, izvadi drugo sokoćalo, pa popravi ruž. Onda opet kopa, kopa, pa izvuče četku za kosu, i diskretno raščešlja vetrom umršene krajeve. Arbitar elegancije je sve vreme upadljivo posmatra preko svog ramena, podignutog u poziranju za spomenik. Kad je zaključio da ona neće prestati sa tim ponašanjem koje on ne odobrava, potrudi se da bude naglašeno još neprijatniji, i nadobudno je upita:  "Je li sad gotovo jutarnje lickanje?..."

Iniciran je dvoboj.Očekivala sam ili odgovor Barbike sa šupljom glavom: "Ijaaaoooo, pa jeeeeeste, hi-hi-hi...." ili opake čuburske Amazonke: "A šta to Vas briga?!"
(Sve s velikim slovom za persiranje, i direktnom pretnjom u glasu.)

Umesto svega toga, ona ga je mirno gledala par sekundi, a onda, bez promene izraza, otegla jedno dugačko   ..Mjaaaaaaaauuuuuuuu!...
Ni šamar ga ne bi više iznenadio.

To je bilo toliko smešno, koliko i neočekivano. Žena stvarno ima duha, ali je crni šešir, naprotiv, delovao neprijatno iznenađeno i potpuno zapanjeno. Ovo je načisto poremetilo njegovo uverenje o utisku koji on ostavlja u svetu. I ne znam šta je njoj bilo, da li se nekako pomela, povukla, ili je stigla do svoje stanice - samo je pokupila svoju torbu, pa istrčala napolje kroz upravo otvorena vrata trolejbusa.
Petronije arbiter, očigledno nenavikao na duhovitost, ostao je skamenjen skoro ceo minut. Samo se po brzim pokretima očiju videlo da je pomno premotavao u glavi šta mu se to upravo desilo.

A onda je i on shvatio smešnu stranu istorije. Sakrio je prigušeni smeh u dlan, ali su i njemu počela da se tresu ramena onog monumentalnog kaputa, dok je rukavicom otirao oči.  
Mjau i vama.