BRANISLAV

Zvao me je Boja. U početku, nikako nisam prihvatala to ime, koje me je asociralo na jednu zlu tetku, koja je došla iz mračne postojbine mog oca da nas poseti kad sam se ja rodila. Iako dobre dve decenije starija od mojih roditelja, upala je u našu dvosobnu kuću, i tražila da „bar jedna soba“ od dve postojeće, bude njena. Onako... da žena ima. Njoj je stalno sve trebalo.

Tek sam mnogo kasnije postala svesna snage tog imena koje je za mene izmislio. Ali, valjalo je odrasti u međuvremenu, i upoznati ono što nam je dato rođenjem. Negovao je tu snagu u meni, dok je još bila uplašena i u opasnosti da nikad ne poraste. Čitao moje sulude izmišljene priče, kao da su normalne, vodio me kroz svet reči, nenametljivo i sigurno, posvećenički. To mu je, uostalom, bila misija. Učio nas je sve kako se izrasta u prave ljude, kako se nosi odgovornost, i kako to valja raditi s ponosom. Kako je znanje najveća moć, jer ga nosimo u najsigurnijem sefu. Nije dozvoljavao niske standarde.

Jednom je došao u posetu mojim uznemirenim roditeljima, punim planova za moju budućnost matematičara ili advokata, i predložio im da me puste da studiram književnost. Uspeo je samo da im aktivira alarm za paniku u glavi, te su me još rigidnije, sistemom podlih ucena i održavanja straha, usmerili na pravne nauke. Jer, to je idealno za žensko dete, radim od 7 do 3, onda dođem kući i lakiram nokte.

Setila sam se toga jedne noći, oko dva sata ujutru, dok sam budno pratila višesatno teško betoniranje na  važnom gradilištu. Sve su mi pogodili.

Tek kad je njihova moć oslabila, počele su reči da izlaze, da se pletu i postavljaju na mesto. Njega odavno nema, da ih pročita. Ali, nekako osećam da je tu, i da je pored mene sve dok pišem. Znam da ne bi otišao, a da ne pogleda šta sam isplela. Osećam da je, još u nastajanju, već video sve moje slike i reči još onda kad mi je dao ime. Nomen omen, cura sa četkicama i paletom od plastičnog tanjira. Nije bitno čime ih pravim, sve dok odatle izviru boje.

Kad smo se sreli mi, njegovi đaci, na jednoj godišnjici mature, jedan je rekao kako bi voleo sad da ga zagrli, od srca, i da mu se zahvali za sve što je učinio za nas. Jer, u onim važnim i teškim momentima ovog zemaljskog putovanja, kad smo se zaticali na neobeleženim raskršćima, vodio nas je unutarnji kompas s njegovim potpisom.

Imao je malog, srčanog psa jazavičara. Neobičan mali automobil koji je mnogo prešao. Visokog i lepog sina, i malu unuku. Živeo je u Zemunu, rodio se u jednoj vojvođanskoj banji. Pričao o strahotnim zimama koje su ledile dno Panonskog mora. O obesnim starijim saputnicima koji su izazivali klince da liznu zaleđenu šipku na peronu železničke stanice, odakle je krenuo. O iskustvu koje mu je spržilo jezik, i naučilo ga da ne veruje. O čudesnom svetu knjiga, koje su mu ponovo otvorile srce, i ohrabrile ga da ponovo veruje. O vaspitavanju dece. O ruskoj literaturi, u koju je bio zaljubljen. O Perl Bak, koju sam uz njega otkrila. Umeo je tako divno, tako plemenito da pohvali. Sećam se one duboke tišine dok je on govorio. Jednog, sad pokojnog druga, kojem je oprostio zasluženu kaznu, jer „ne kažnjava se onaj ko pobledi od straha, njemu je strah veća kazna“. (Kad je drug odrastao, poginuo je našavši se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i strah ga nije spasao kazne... jer, ne razumeju svi.)
Nisu ga razumevali ni oni koji nemaju kvalitetnih misli. Družio se s pecarošima, voleo jedno mesto za pecanje na Dunavu, koje nikad nije fotografisao. 

Družio se s jednim piscem, koji ni sa kim drugim nije pričao, samo je obrađivao svoj vrt na Dunavu. Jednom im je u posetu navratio neki meštanin, koji je piscu u poverenju preneo šta sve selo o njemu misli. „A znaš šta ja sve o vama mislim?“ – odgovorio je pisac. „Dođi sutra pa ću ti reći.“
Sutradan, goreći od nestrpljenja, glasnik naroda ga je čekao na kapiji. „I, kaži, šta ti o nama misliš?...“

„Ništa.“ reče pametan čovek i ode da počupa korov oko jagoda.

Ostale su mi u govoru njegove uzrečice. Nepoznatim ljudima se obraćam sa  Rođeni. Uvek nabrajam ovim redom: Pera, Mika, Laza. Ostala mi je navika da vodim dnevnik, i pišem pisma ljudima koje volim. Lep rukopis, da ga on lakše pročita. Potreba da skraćujem. Potreba da se takmičim sa sobom, i da tragam za svojim parčetom kvalitetne samoće. Ljubav prema Dunavu, ona od koje se plače. (Obala Save, na kojoj živim, tek je bleda senka njenog moćnog ljubavnika.) Strast prema pozorištu, i francuskom filmu. Nošenje beretke i akten-tašne. Obavezni bež mantil. Botanička bašta u rano jutro, i komunikacija citatima. Duboko razumevanje prema mučnom životu knjigovođa. Glas Gabi Novak. (Kojoj je oprostio što ne razlikuje Č i Ć.) 

Sažaljenje prema zlim ljudima. Njegova ironija prema iluzijama moći. Sažaljenje prema moćnim ljudima. Pogotovo onima koji govore dirijator, plahar, kontajner, trepezarija. Pisanje iscepkanim rečenicama, iz sredine misli, jer sam tako pisala njemu. Negovanje lepih reči. Pisanje isključivo noću. Portretisanje karaktera u bezličnim ljudima. Traženje onog krajnjeg razloga, od kojeg je sve počelo. Analiziranje, smeštanje u rogove kristalnih rešetki pojmova. Sve je savršeno logično, samo ponekad mi nismo postavljeni pod odgovarajućim uglom. I jezik je matematika. 

Nejasnost reči znak je nejasnosti misli. 

Ne govori ono u šta nisi sigurna.

Poštapalice su kažnjive. 

Štedi tuđe vreme, reci samo ono o čemu si razmislila, i stoj iza toga. 

Budi hrabar, budi hrabra, ne boj se zla, ne predaj se, ne uznosi se. 

Čitaj i uči.

U stvari, ne znam ima li nečeg dobrog u njegovim učenicima, a da on to nije izvukao iz mraka neostvarenih mogućnosti i stida, i pustio da zasija. 

Porasli smo, jer nas je on podigao visoko.