PEPE, AUTOPREVOZNIK OVDAŠNJI

Ne znam tačno koja je eminentna firma bila nadležna za prevoz po crnogorskom primorju tog usijanog dana. Igrom zamene karata i vremena polaska, zatekla sam se u autobusu za Risan, u kojem su me pri ulasku prvo dočekale nečije noge, kvrgavog otiska u presušenim znojavim cipelama. Beli trag zapljuskivanja  talasima telesnih  tečnosti, video se na površini braon kožne obuće, ispod naslaga kamene prašine. Iz njih su virile potpuno skorele, ukočene debele čarape, sive kao beton, a i slične konzistencije. Verovatno ih i ne peru, o onim retkim praznicima kad ih neko prevari da ih skinu i okupaju se, nego recikliraju u drobilici za šut, pa nasipaju puteve.
Velike civilizacije počivaju na malim, ali veličanstvenim tradicijama. U te gnjecave obuvke bile su upasane mlitave bledozelene noge jednog sredovečnog Francuza sa slamnim šeširom i  brkovima boje rđe, koji je predvodio četu isto tako usmrđene dece tinejdžerskog uzrasta, raspoređenu po zadnjem delu autobusa.
Očigledno, dress code. Ali, i  gvozdena disciplina. Nema kupanja i presvlačenja dok vođa ne dozvoli. Neće se oni tu njemu rašmrkljaviti u nepoznatoj zemlji, sve od tih nesuvislih poriva za higijenom. Od malo smrada niko nije umro, ali promaji su mnogi već podlegli, i zato je naredba da se prozori ne otvaraju ni za spas života, sasvim na mestu. Pogotovo u ovom području, gde su promaje zloćudne, podmukle i opasne, o čemu i lokalno stanovnišvo  svedoči usmenom i pisanom  tradicijom.
Kontaminacijski smrad koji su emitovali, bio je potpuno epski, iznad svake granice prepoznavanja, kao kad još sekund bude hladno, pre nego što čovek oseti da se gadno opekao. Na trenutak obnevidela, uspela sam da ispadnem kroz vrata i pokušam da se objasnim s kondukterom. Među one članove izviđačkog odreda  trulih sardina se više ne vraćam, zato tražim da mi zameni kartu za neko mesto napred, do prozora koji može bar da se otvori. Uzdala sam se u čarobne moći one mentol masti koju je koristila i agent Skali na patologiji, da ću nekako preživeti vožnju ako njome namažem nos i anesteziram čulo mirisa. Ne moram baš da gledam celim putem, kad se već vazduh magli od smrada, nisam baš toliko zahtevna. Znam kakva je situacija. Kondukter nije mnogo voljan da mi menja mesto, jer teško da će nekog drugog sad prevariti da ga smesti među male francuske smrdibube, ali ga u nevolji ubedim podsećanjem da će ulaziti putnici u Đenovićima, koji nemaju drugog izbora. Đenovići, praštajte. 

 Bila sam uporna, dok mi nije preko volje dao neko mesto u prednjem delu vozila, gde još uvek ima dnevnog svetla, ako vazduha i nema. Ne ulazi mi se u štrokavi autobus dok ne bude baš neophodno, i tako stojim napolju, dišući u dubokoj koncentraciji, jer ko zna kad ću moći opet.
Za to vreme, dve Ruskinje s kesama sedaju na moje sedište, i deluju baš zadovoljno što su tako pametne, pa koncept rezervacije mesta na njih ne deluje. Pošto sam već potrošila sve zalihe strpljenja i za sledeće leto, nemam mnogo razumevanja za njihovu potrebu da sede na mom mestu. Isto tako, slabo podnosim uobičajenu aroganciju stranaca na letovanju. Pokažem im da imam kartu za to sedište, i ponovim ljubaznu molbu da nađu sebi neko drugo. One podsmešljivo odmahnu svojim štrasom na noktima, jer imaju već iskustva sa poslovičnom  servilnošću pomoćnog osoblja, koje nikad neće staviti bilo koje uredno pravo nekog svog sunarodnika, ispred trenutnog hira deviznih turista.
Kondukter se pravi da ništa ne vidi (pa zaboga, oni otpozadi isparavaju, sve mu je nekako u magli!...), da nije tu, i neće da se zamera gošćama iz inostranstva.
Dobro, znači, moram sama. Pošto imam mnogo duže ruke od zdepastih gospođa koje su se razbaškarile, lako obuhvatim sve njihove kese, i prebacim ih na neko prazno sedište pozadi. Poskakaše i one, protestujući i psujući, ali odoše za svojim kesama.
Ne valja izazivati ljude osetljivog nosa, koji su spremni da izdrže samo jednu nepravdu dnevno. Kondukter je zlovoljan, a malko je i teritorijalan, pa iz sveg tog kompleksnog prauzročja pokušava da mi naplati kartu ponovo, jer “ovo si kupila na stanicu, to ti ne važi u autobus”.
Mislim da je malko ozlojeđen što sam mu najedila strane šoping turistkinje, od kojih se nadao još nekoj ljubaznosti, uveren u svoju neodoljivost. Kako i ne bi, kad očito i spava u tom autobusu, frizuru oblikuje prema sedištu, ne kupa se nikad, jer smatra da baš liči na Francuza, a košulja mu je crna na kragni. Dalje nisam gledala.
Trudila sam se da i ne dišem dok on govori. Tihi i Prle u kanalizaciji bili su tek bleda ilustracija onog što je mene okružilo. Uvredio se i što sad ćutim, a malopre sam mu napravila međunarodni incident. Kad je i zagalamio da ispadne važniji, ispala mu ona čačkalica koju žvaće, pa ju je podigao s ulepljenog itisona, otro dlake i klupčad  prašine o nogavicu, i vratio je u ćošak usta, vešto podbočivši rasklimanu sedmicu. Ja ne gledam, ne pričam, ne dišem, samo mu pružam onu kartu, bez dodatnih novčanica. Gunđa, ali odlazi dalje.
Saznajem da nema gorih od BeogrAđana, što mene, kao rođenu Zemunku,  međutim, emotivno nimalo ne pogađa. Sad kad propadne međunarodni turizam, znate ko je kriv.

 U Đenovićima neki optimisti pokušavaju da uđu u autobus tamo gde ima još mesta, među izviđačima, koji su se raskomotili i poizuvali. Odustaju već sa prvog stepenika i kažu da će čekati sledeći, sutra izjutra, ma poraniće, nije im teško. Samo da mi brzo nastavimo dalje. I odmah zatvorimo vrata.

 Kad sam stigla u Risan, sva zelena, lepo su mi objasnili da se s tim prevoznicima i tim smrdobusom jednostavno ne ide, nikad. To su nepisana pravila preživljavanja u Boki. Ko se jednom vozio, zapamtio je, pa se čuva da više ne ponovi, nikad. Uz sve one likove u autobusu, mislila sam da sam izašla iz  crtanog filma, ali izgleda da sam pogodila onaj u kojem me je vozio crno-beli šmeker, Pepe Le Tur.

MAD BUTCHER

Red u lokalnom supermarketu lenjo vijuga među gondolama. Počinje blizu kase, a posle nekoliko meandera, uvire ispred vitrine s mesom. Silom strpljivi ljudi čekaju svoju priliku da izaberu nešto za ručak, zato što drugog punkta za nabavku u vrelo nedeljno prepodne, nadaleko nema.  Zeman individualnog lova na bespomoćne biljojede odavno je minuo. Verujem da su se od toga i lovci i divlja živina ljuto namučili, ali je čitav proces garantovano bio neuporedivo kraći od čekanja u ovom redu. Čim ogladne, plemenske starešine odmah već rutinirano bace najgoreg lovca (od kojeg su evolucijom i nasleđivanjem nastali plemenski umetnici), u dubinu pećine  da našara nešto da zamađija zveri, a onda dignu redovnu nedeljnu hajku na mamuta - pa kom butkica, kom uvence, kom koska za supu...  Današnji rituali su mnogo suroviji. Gde to ima, poslati čoveka po provijant za nedeljni ručak, naoružanog samo spiskom za kupovinu. Ni pećinski crtež ne dobiju.

Red za meso sporo odmiče. Dve bakice koje su četvrt sata ranije stajale na metar od vitrine, tek su sad pristigle na scenu. Razlog je mesareva preterana glagoljivost i potreba da po svaku cenu bude u centru pažnje.
Svakom ko kupi neki komad, on uvek ima da preporuči i recept za pripremu. Usput se raspituje i šta je neuka domaćica planirala s tim, ali ne ne ne, to tako ne može. Mislim, mooože, ali neće vam biti leeepo. Nego prvo to malo izlupate, pa posolite, pa sa svih strana boc-boc izbockate,  a onda utrljate beli luk... samo maaaalkico aleve paprike.... i lagaaaano....
Dok on objasni sve nijanse  uspešne termičke obrade Ti-Reksove nogice, publika masovno vene u onom vijugavom redu, koji našeg čika-meska neopisivo veseli. Kako ga samo obožavaju, i strpljivo čekaju da im on sve potanko objasni.  Živi nisu dok on ne izloži svu svoju rečitost i mimičnost, tako polagacko, da ga što duže gledaju. Dve bakice se gurkaju, jedna od njih je vođa, pa joj funkcija nalaže  da galami i podbada  ovu drugu, da budno prati pokret u koloni. Ne sme pažnja da joj popusti, uspeh akcije od toga zavisi. Taman posla da im se neko ubaci preko reda, to se smesta surovo kažnjava. Birkaju, računaju, pa onda donesu odluku šta će kuvati. Taman saopšte šta bi, kad dragi mesar kreće sa svojom stend ap predstavom. Gleda ih prvo značajno, pa upitno, jednu pa drugu, da utvrdi da li su sigurne, pa onda nastupa red odlučnog odmahivanja glavom, red zgranutog coktanja, da bi rasplet nastupio kad on nesebično izdiktira svoj specijalni tajni recept za pac u kojem sve  treba držati bar  pola sata, pre bilo kakvih daljih radnji. Bakica komandir vadi smartfon, bira velika slova i počinje da kucka mesarevo uputstvo, ali nema odgovarajuće naočare.
״Ljubinka! ״ - obraća se onoj nezainteresovanoj.  ״Ajde ti pamti, ja nisam ponela naočare za blizu! ״

Sudeći po Ljubinkinom blaženom smeškanju, poslednje što je zapamtila datiralo je još iz doba lova na dinosauruse. Ne čuje ništa što je ne zanima, a reklo bi se da joj i onaj Švaba redovno sve krije po kući. Tako draga Ljubinka klima glavom s uvežbanim razumevanjem, dok čika-mesko mlatara rukama da objasni, a komandirka eksklamira  potpitanja i sugestije. Još četvrt sata kasnije, konačno su se odblokirale i pomerile dalje. Šta je Ljubinka zapamtila, sigurno je ispalo vrlo kreativno.  

Iza njih, na red je stigao jedan teško oznojeni, i još teže zombirani mladi čovek sa spiskom za kupovinu. Nakon ove mađioničarske tačke, nije mogao ni da se seti od muke šta mu je žena rekla da kupi, niti da pročita njen rukopis. Čika-mesko se i ovde spremno bacio u srž problema, oteo mu preko vitrine spisak iz ruke, i zaključio kako mu žena stvarno piše k’o svračijim nogama. Odmah je spremno nastavio da veze priču, za koju je bio siguran da su svi jedva čekali da čuju,  o nekoj Julijani iz Subotice, koja je njemu pisala pisma dok je bio u vojsci.  Bila tako lepa, rumena, al’ što je imala rukopis, božesačuvaj...  Piše ona njemu, otpisuje on njoj, a nema pojma šta mu je ona rekla, pa odgovara onako šturo i otprilike, izgovarajući se vojnim obavezama, tek da održi njeno interesovanje dok se ne vide. Kad, ono – izlazi on iz vojske, a ona zakazala datum kod matičara, jer ga je lepo pitala u pismu hoće li, on odgovorio ״ja bih mico sve što ti hoćeš ״, doduše, nemajući baš na umu isto što i ona, i devojka se spremila....  I taman da saznamo kako se spasao od tog braka iz zasede, kad ga mušterija iznenada prekide.
Mladi zombi je počeo da trepće, izgleda da ga je malo prisvestio onaj udar hladnoće iz frižidera, te je odlučno odabrao nešto nasumice pokazavši prstom, i otišao ženi na ocenu. Možda dobije pohvalu za ulov, a možda će morati da spava ispred pećine. Ko da mu veruje da je preživeo torturu sabranim delima Spasenije Pate Marković, s apendiksom ״Crkni Džejmi Oliveru״, plus tips & tricks. Lako ozlojeđen time što mu je prekinut nastup, mesko se okreće sledećoj mušteriji, i obilato nadoknađuje okrnjenu pažnju publike.
Čekajući red pred kasom, pomislih kako sam baš mogla da sačekam i red kod njega. Šta mi teško, mogla sam da se zabavim, ređam Madžong dok ne stanem pred mađioničara iz Žarkova.  A onda da mu objasnim da neću ništa jer sam onaj čudak vegetarijanac, iz plemena loših lovaca, nego sam samo došla da malo ubijem vreme na vrućini i proćaskam s ekspertom, pošto mu priznajem da je neviđena atrakcija koja prevazilazi lokalni značaj. Da čujem šta je bilo s Julijanom i Suboticom.  A i zato što je uspeo  danas da mi podavi pola komšiluka, eto i mene, da se ne izdvajam. Da ne kažu posle kako sam asocijalna i ne uživam u zabavama za narod.

Možda je on, u dubinama svoje dobro ohlađene podsvesti, čak i uviđao da je patološki zamoran, da samo zbog njega ljudi čekaju dok ne padnu u nesvest.
Ali jednostavno, nije ga bilo briga, jer je ovo jedino vreme kad je on mogao da stoji u centru svekolike pažnje. Osećanje moći kojim dominira pred svojim rashlađenim kulisama, u mizanscenu rebaraca, škembeta i papaka, imalo je neodoljivu privlačnost. Ovo je njegova pozornica, i samo njegovih dnevnih šest sati svetske slave. Kad uskoro ode u penziju, neće imati ništa osim tih scenskih nastupa. Ljudi će ga se bar po tome sećati, jer je malo verovatno da će još negde naći drugog mesara kod kojeg se čekaju toliki legendarni redovi.
Ko neće da ga sluša, može slobodno da ide u drugu prodavnicu, preseli se ili pređe u vegetarijance. Ili nek’ sam juri mamute, pa je l’ nije tako. Uvek postoji  pravo izbora.

RETROGRADNI MERKJURI

Prvo su se, u box paketu, isključili svi kućni prozori u svet, a onda se vaspostavio samo internet.
Telefon i TV su i dalje ćutali. Pozvala sam servis za reklamacije, i preslušala snimljeno obaveštenje da kvar treba da prijavim mejlom, link je na njihovom sajtu. Na kojem postoji i opcija da klijenti sa operaterom direktno kontaktiraju kratkim porukama. Pošaljem sve podatke, i opis kvara. Posle nekog vremena, dobijem odgovor u chat prozorčiću:
“Zdravo.”
Ta reč počinje da mi blinka pred očima, raste i rasplinjuje se u izmaglici. Već zamislim Abota i Kostela kako se na onim pipcima lelujaju iza monitora i krljaju mi krugove po ekranu...

A onda, Arrival,  back to basics:
“Da li Vam svetli lampica?”
(Kao svaki OCD pravopisni nacoš, pišem veliko “V”, jer inače dobijam osip. Operateri nemaju taj problem, pa koriste malo slovo. )

- Ne, izgleda da moji kućni robovi slabo okreću pedale za struju, pa lampica ne svetli onako baš punim sjajem, domaćinski - ali verovatno ih previše hranim i premalo bičujem - kažem naglas, robovi se kikoću, a pišem:

“Naravno, i kablovi su prikopčani,” da preskočimo uvodna pitanja.

“Pa moram sve da pitam tako mi piše.”

E to je onda druga stvar. Ako se mora, da ne kvarimo.

“Proverite kablove pa se javite ponovo.”
Dobro da mi je rekla, inače sam se naoštrila da ih polijem vodom da prorade. Čula sam da pomaže i kad se namažu majonezom, onim što je iscurio dok su korisnici skakali na jednoj nozi pred ekranom vrteći se u krug i lupajući u šerpu, po savetu Milana Tarota. Ja volim kad mi se sve lepo objasni.

Posle desetak redova, s dugim pauzama, već sam sasvim uverena da razgovaram sa nekom ljutom devojkom, koja mi želi zlo. Izgleda da je to najpopularniji profil službenica koje kontaktiraju s klijentima. Kad smo utvrdili da nisam ni sekla kablove metalnim oruđem, polivala kiselinom, a bogami ni palila otvorenim plamenom, izbismo nekako na rajsku livadu korisnih saveta:

“Pozovite naš servis za reklamacije da prijavite kvar.”

Napišem da sam zvala, i dobila uputstvo da pošaljem mejl, što sam i uradila.

“To je govorni automat.”

... ‘Ajde. A ja mislila da ona teta tako priča zato što voli. Ili je vanzemaljac.

 Pohvalim je, i kažem da je prava sreća što su u njenoj firmi zaposlili tako visprene operaterke, i oduševim se kako je ona to sve sama shvatila. I fasciniram se kako je posle deset minuta besmislene konverzacije objasnila neukim korisnicima da je automatski servis, gle čuda, automat.

Prekinula mi je vezu, grubo. Teško je s ovim modernim devojkama koje su tako nenavikle na komplimente.

Sledećeg jutra, stiže poziv iz naše lokalne kablovske mreže. Prepoznajem glas alko-tehničara koji je već dolazio prošle godine da interveniše na terenu, bez alata i opreme, ali sa predlogom da nam to sve odradi privatno, naravno uz razumnu nadoknadu - jer eto baš sad nema vremena, pa da ne čekamo dok on nađe vremena da obavi svoj posao. Naravno, i sad je pijan od ranog jutra, tako da zapliće s pitanjem
“Kakv kvrje u pitnju”.
Kažem da mi ne radi fiksni telefon, ali i ovaj, sveže probuđeni genije, ima potrebu da mi nešto objašnjava, jer vidi on da ja to ne razumem:

“Pkako ne radi, vižda ja zovem na fi(hik!)ni. Pardon.”

Ovo “pardon” me je oborilo. Kakvi maniri... Pa on mora da im je svima šef. Pohvalim i njega, šta mi teško, i njegove liderske kvalitete, i retku pronicavost, eto kako čovek odmah shvata da sam uvela telefonsku liniju samo da me on zove, ili  geniji slični njemu, da i ja nešto naučim.

 I tako sam odustala. Pa za Dan bezbednosti ako me se sete – sete. Neće ni ovaj Merkur doveka.