ŽVAKA UMESTO KUSURA

U lokalnom Centropromu sam od kasirki Drage i Savete, ponosnih manekenki za borosane i menadžerki aparata za mlevenje sveže kafe, dobijala žvaku "Bazooka Joe" umesto kusura. I nisam se bunila, bila je to roze žvaka od koje se momentalno iščaši vilica, pa posle ceo dan pričam onako zabavno, s krckanjem i pucketanjem u ušima. Imala je i preslikač, pa dok savladavam onu guku PVC materije s ukusom jagode, već pažljivo pritiskam sličicu na ruku, i oduševim se kad se otisne cela. U ono vreme, pazilo se na kvalitet.

Kad sam odrasla, pročitala sam pesmu sa stihom "neću žvaku umesto kusura", te sam tako zaključila da moj slučaj nije bio usamljen. Izgleda da se ostala deca  nisu tako zabavljala s preslikačima, dok su neka, dočim, zapatila i traume, koje su kasnije sublimirala u poeziju, kako to već obično biva. Onda više niko nije ni vraćao kusur, pa su i zamenski proizvodi pali u zaborav.

Juče sam od prodavca u lokalnoj piljari, umesto kusura ili bazuka Džoa, dobila glavicu belog luka. Gledao me je sa dlana, tek malko rascvetan, s ružičastim zapercima. Kaže čovek, "mali znak pažnje, za stalnu mušteriju".

Au.

Razmišljala sam putem do kuće, da li je prodavac procenio da mi to treba protiv energetskih vampira, ili mi je poklonio džebanu da uzvratim vatru penzionerskom eskadronu u gradskom prevozu?...

I kad sam to, trista mu Betmena, pretrčala putanju od žvake s preslikačem, do belog luka? Kakav beli luk za stalne mušterije?! Pod hitno da se vrati tradicija žvake umesto kusura.

Ili bar da obuje borosane, pa da mu sve oprostim. 

KAD VEĆ PITATE...

Ispred mene u trolejbusu sedi neki stariji čovek, vremenom već načet bivši elegant, sa velikim crnim šeširom i nadmenim stavom. Vidim da ima belu bradicu i brkove, i verovatno čvrsto ubeđenje da je nekakav dežurni gradski arbitar stila, ukusa i činodejstvujući izdavalac dozvola za disanje. Negde na Čuburi, pored njega sedne jedna žena duge kose, u elegantnom crnom kaputu. Ona je bila mirna kao voda, nekih desetak sekundi. A onda je sistematično krenula da kopa po svojoj ogromnoj torbi. Kopa, kopa, pa izvuče pudrijeru, obriše ono prašnjavo ogledalce, i malo natapka lice. Sklopi pudrijeru, vrati je u torbu, izvadi drugo sokoćalo, pa popravi ruž. Onda opet kopa, kopa, pa izvuče četku za kosu, i diskretno raščešlja vetrom umršene krajeve. Arbitar elegancije je sve vreme upadljivo posmatra preko svog ramena, podignutog u poziranju za spomenik. Kad je zaključio da ona neće prestati sa tim ponašanjem koje on ne odobrava, potrudi se da bude naglašeno još neprijatniji, i nadobudno je upita:  "Je li sad gotovo jutarnje lickanje?..."

Iniciran je dvoboj.Očekivala sam ili odgovor Barbike sa šupljom glavom: "Ijaaaoooo, pa jeeeeeste, hi-hi-hi...." ili opake čuburske Amazonke: "A šta to Vas briga?!"
(Sve s velikim slovom za persiranje, i direktnom pretnjom u glasu.)

Umesto svega toga, ona ga je mirno gledala par sekundi, a onda, bez promene izraza, otegla jedno dugačko   ..Mjaaaaaaaauuuuuuuu!...
Ni šamar ga ne bi više iznenadio.

To je bilo toliko smešno, koliko i neočekivano. Žena stvarno ima duha, ali je crni šešir, naprotiv, delovao neprijatno iznenađeno i potpuno zapanjeno. Ovo je načisto poremetilo njegovo uverenje o utisku koji on ostavlja u svetu. I ne znam šta je njoj bilo, da li se nekako pomela, povukla, ili je stigla do svoje stanice - samo je pokupila svoju torbu, pa istrčala napolje kroz upravo otvorena vrata trolejbusa.
Petronije arbiter, očigledno nenavikao na duhovitost, ostao je skamenjen skoro ceo minut. Samo se po brzim pokretima očiju videlo da je pomno premotavao u glavi šta mu se to upravo desilo.

A onda je i on shvatio smešnu stranu istorije. Sakrio je prigušeni smeh u dlan, ali su i njemu počela da se tresu ramena onog monumentalnog kaputa, dok je rukavicom otirao oči.  
Mjau i vama.