FORENZIKA

U autobusu 37 obično se vozim izolovana slušalicama, i držim se dalje od stvarnosti.

Danas je ispred mene seo jedan blatnjavi čičica. On je dobroćudno razgledao svoje saputnike, sa slušalicama ubodenim u vokmen koji ne radi. Njemu to nije smetalo, zabavljao se okretanjem dugmića i pevao "ukrao bih sreću za nas, kupio bih, nemam čime."

Smejale su mu se dve mladunice s ugrađenim vidljivim plastičnim delovima. Među roze noktima, sevali su najnoviji telefoni, sa kojih je neka astmatična muzička umetnica jecala o svom bolu izazvanom nečijom prevarom, i izveštavala o svojoj želji da bude i ubuduće gažena i bivena, jer sve joj je slatko, što je od njega. Međutim, njima je bio smešan stari beskućnik.

Iz grupe aktivnih smejača se izdvojio i jedan intelektualno dominantni momak koji je svaki napad grohota pratio oduševljenim aplaudiranjem, zacenjujući se i  gubeći dah. I njegova devojka je morala da pokaže kako ceni dečkov smisao za humor, pa se na silu cerekala čim začuje pljeskanje. Da vam kažem, Pavlov je bio genije.

Hobo je pričao kako se poslednji put okupao u maju, kad su ga priveli zbog prosjačenja i pijanstva. Zaplakao je kako su njegovog druga i ošišali, a imao je tako lepu kosu, i tada su mu sve vaške oterali. Natezao je pivo iz dvolitarske flaše, i iznenada počeo da recituje.

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana pokisla, ozarena, očarana...

što je izazvalo nove napade groktanja, histerije, hihota i aplaudiranja, s rafalom cerekanja na kraju. Okrenuo se ka devojčicama zagrcnutim od smeha, i rekao: Izvin'te molim vas, nemojte da se ljutite... Da li vi znate ko je Prever?

Gledale su ga kao dve kravice, nacrtane. A onda su ponovo prasnule u vrištavo prazno  kikotanje.

Zamišljam forenzičare iz daleke budućnosti, koji pregledaju sadržaj mozgova svih nas slučajnih uzoraka iz autobusa 37, i zaključuju kako je ovaj jurodivi hobo jedino inteligentno biće.

Gde god čovek pogleda, svuda Dostojevski.