KAD VEĆ PITATE...

Ispred mene u trolejbusu sedi neki stariji čovek, vremenom već načet bivši elegant, sa velikim crnim šeširom i nadmenim stavom. Vidim da ima belu bradicu i brkove, i verovatno čvrsto ubeđenje da je nekakav dežurni gradski arbitar stila, ukusa i činodejstvujući izdavalac dozvola za disanje. Negde na Čuburi, pored njega sedne jedna žena duge kose, u elegantnom crnom kaputu. Ona je bila mirna kao voda, nekih desetak sekundi. A onda je sistematično krenula da kopa po svojoj ogromnoj torbi. Kopa, kopa, pa izvuče pudrijeru, obriše ono prašnjavo ogledalce, i malo natapka lice. Sklopi pudrijeru, vrati je u torbu, izvadi drugo sokoćalo, pa popravi ruž. Onda opet kopa, kopa, pa izvuče četku za kosu, i diskretno raščešlja vetrom umršene krajeve. Arbitar elegancije je sve vreme upadljivo posmatra preko svog ramena, podignutog u poziranju za spomenik. Kad je zaključio da ona neće prestati sa tim ponašanjem koje on ne odobrava, potrudi se da bude naglašeno još neprijatniji, i nadobudno je upita:  "Je li sad gotovo jutarnje lickanje?..."

Iniciran je dvoboj.Očekivala sam ili odgovor Barbike sa šupljom glavom: "Ijaaaoooo, pa jeeeeeste, hi-hi-hi...." ili opake čuburske Amazonke: "A šta to Vas briga?!"
(Sve s velikim slovom za persiranje, i direktnom pretnjom u glasu.)

Umesto svega toga, ona ga je mirno gledala par sekundi, a onda, bez promene izraza, otegla jedno dugačko   ..Mjaaaaaaaauuuuuuuu!...
Ni šamar ga ne bi više iznenadio.

To je bilo toliko smešno, koliko i neočekivano. Žena stvarno ima duha, ali je crni šešir, naprotiv, delovao neprijatno iznenađeno i potpuno zapanjeno. Ovo je načisto poremetilo njegovo uverenje o utisku koji on ostavlja u svetu. I ne znam šta je njoj bilo, da li se nekako pomela, povukla, ili je stigla do svoje stanice - samo je pokupila svoju torbu, pa istrčala napolje kroz upravo otvorena vrata trolejbusa.
Petronije arbiter, očigledno nenavikao na duhovitost, ostao je skamenjen skoro ceo minut. Samo se po brzim pokretima očiju videlo da je pomno premotavao u glavi šta mu se to upravo desilo.

A onda je i on shvatio smešnu stranu istorije. Sakrio je prigušeni smeh u dlan, ali su i njemu počela da se tresu ramena onog monumentalnog kaputa, dok je rukavicom otirao oči.  
Mjau i vama.