FORENZIKA

U autobusu 37 obično se vozim izolovana slušalicama, i držim se dalje od stvarnosti.

Danas je ispred mene seo jedan blatnjavi čičica. On je dobroćudno razgledao svoje saputnike, sa slušalicama ubodenim u vokmen koji ne radi. Njemu to nije smetalo, zabavljao se okretanjem dugmića i pevao "ukrao bih sreću za nas, kupio bih, nemam čime."

Smejale su mu se dve mladunice s ugrađenim vidljivim plastičnim delovima. Među roze noktima, sevali su najnoviji telefoni, sa kojih je neka astmatična muzička umetnica jecala o svom bolu izazvanom nečijom prevarom, i izveštavala o svojoj želji da bude i ubuduće gažena i bivena, jer sve joj je slatko, što je od njega. Međutim, njima je bio smešan stari beskućnik.

Iz grupe aktivnih smejača se izdvojio i jedan intelektualno dominantni momak koji je svaki napad grohota pratio oduševljenim aplaudiranjem, zacenjujući se i  gubeći dah. I njegova devojka je morala da pokaže kako ceni dečkov smisao za humor, pa se na silu cerekala čim začuje pljeskanje. Da vam kažem, Pavlov je bio genije.

Hobo je pričao kako se poslednji put okupao u maju, kad su ga priveli zbog prosjačenja i pijanstva. Zaplakao je kako su njegovog druga i ošišali, a imao je tako lepu kosu, i tada su mu sve vaške oterali. Natezao je pivo iz dvolitarske flaše, i iznenada počeo da recituje.

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana pokisla, ozarena, očarana...

što je izazvalo nove napade groktanja, histerije, hihota i aplaudiranja, s rafalom cerekanja na kraju. Okrenuo se ka devojčicama zagrcnutim od smeha, i rekao: Izvin'te molim vas, nemojte da se ljutite... Da li vi znate ko je Prever?

Gledale su ga kao dve kravice, nacrtane. A onda su ponovo prasnule u vrištavo prazno  kikotanje.

Zamišljam forenzičare iz daleke budućnosti, koji pregledaju sadržaj mozgova svih nas slučajnih uzoraka iz autobusa 37, i zaključuju kako je ovaj jurodivi hobo jedino inteligentno biće.

Gde god čovek pogleda, svuda Dostojevski. 

LAVLJE SRCE

Čudio se moj bravar, šta sam to uradila s ovim mehanizmom. Vrat ključa je ostao savijen kao korona,  brava se iznutra preklopila i zaglavila, a ja nisam mogla da se setim kako je do toga došlo. Kaže, do sada je rešavao i mnogo veće probleme s četvorotaktnim motorima, a eto ovo mehaničko čudo mu ostaje misterija.

Bravama se bavio predano i pedantno, iz časti profesije, a ljutim mašinama iz čiste dečije ljubavi. Stare automobile je skupljao iz strasti. Zabavljalo ga je da se igra demijurga, i da vraća život i brzinu već otpisanim mehanizmima. Odrastao je sa dedom, nekada čuvenim majstorom mehaničarem, koji ga je naučio svemu što zna.

Najviše su voleli da se provozaju kroz grad dedinom starom ladom, u koju su ubacili motor BMW-a i skraćeni, trkački menjač, pa da na svakom semaforu ostave u oblaku dima  sve audije i mercedese. Neko duže vreme, deka ga je svakog dana zaboravljao i s mukom se prisećao ko je. Unuk bi mu strpljivo svakog dana iznova sve pričao, pažljivo rekonstruisao dedino sećanje koje je sve brže čilelo, da bi izraz straha i nesigurnosti postepeno nestajao sa starčevog lica, puštajući nemoćnu tugu da upliva bez brana. Ponekad bi bio svestan ko je on, samo nije shvatao da je unuk odavno odrastao, već bi i dalje tražio svog malog dečaka.

Svi su bili saglasni kako bi trebalo da nađe neko lepo i mirno mesto gde bi se medicinsko osoblje bolje  brinulo o njegovom deki, ali srce mu nije dalo. Nije dozvolio da mu deda ode u starački dom. I tako su živela njih dvojica, u kući u kojoj je još uvek bilo bakinih stvari i njenog mirisa lavande, starih kredenaca i uramljenih fotografija. Na nekima su bili baba i deda u šetnji sa malim unukom, puno njegovih slika dok je rastao, i neke dedine crno-bele, dok je bio mlad i ničeg se nije plašio.

Visok i prav, nalik svom unuku sada, samo s talasastom kosom stajao je ponosno u dresu golmana, držeći loptu na grudima, na sigurnom. Ništa nisu menjali u toj kući na kraju Zemuna, s malim dvorištem i garažom, koji su bili puni transformersa i njihovih delova. U prećutnom savezništvu, oni bi zajedno montirali motore i menjali karburatore, sastavljali auspuhe i krpili karpete. Deda je tada bio duboko zamišljen, skoncentrisan na one odnose delova koje je najbolje poznavao. Njegove ruke su same prepoznavale relaciju između komada koje je držao, šrafile, sekle, povezivale, kao ruke iskusnog hirurga koje imaju sopstveno pamćenje.

Ponekad bi zastao da se odmori, i ljubopitljivo posmatrao onog mladića koji je tako ozbiljno gledao planove, i bacao pogled na dedu, ispod namrštenih obrva. Ponekad zaista nije pamtio ko je on, ali je osećao da je dobar, da je nekako po srcu njegov, i da se tako njih dvojica zajedno igraju, prkoseći zaboravu.

Bilo je Svetsko prvenstvo, ono doba leta kad svi  gledaju fudbal u što većem društvu. Kod kuma se skupila ekipa za utakmicu na najvišem nivou, na 18. spratu solitera. Pogled sa terase u predvečerje  bio je  dovoljno dobar razlog za posetu, i bez utakmice. Momci znatno različitih generacija su, čekajući da glavna igra počne, pijuckali na terasi i zaključili kako Beograd ima najspektakularnije zalaske sunca i fudbalske priče. Nagovorili su deku da im opisuje svoje golmanske parade. Začudo, ta sećanja su bila sveža i živa, kao da nikada nisu otpremljena u arhivu. Tako ih je pripovedao, oživevši atmosferu prašnjavog terena u Beogradu pre rata, sve njegove zvuke i mirise. Kao da gledaju dokumentarac kako se snima pred njihovim očima.

Sijale su mu oči dok se prisećao kako je odbranio penal panterskim skokom na granici gravitacije. Kako su skandirali njegovo ime. Kako su ga nosili na rukama. Izašla mu slika u novinama, a on onako visok, sjajne kose, s loptom na prsima. Njegov unuk je udahnuo dublje nego inače, i utisnuo ceo taj trenutak -  da ga zadrži u grudima.  Taj sjaj u dedinim očima, kad se vidi srce lava.

 U kumovom stanu na 18. spratu, s fascinantnim pogledom koji ga nikada nije zanimao, živeo je jedan debeli persijski mačak, koji nikada nije izlazio na terasu, ali je zato unutrašnji prostor stana bio njegova neprikosnovena teritorija. Mačak je bio krajnje mrzovoljan, i nikako mu se nije dopadalo to što je njegov čovek pozvao gomilu bučnih bića te svoje vrste da mu se vrzmaju po posedu. Još bi nekako i podneo onog bravara što je došao sa starim belim primerkom, taj beli mu je izgledao kao da bi skoro i mogao da ga razume. Ali njegov čovek ga je baš iznervirao time što je pozvao  i veterinara, onog kojeg mačak nije  podnosio.

Nikad se nije mazio i uglavnom je bio ljut na ceo svet, osim kad je bio potpuno nezainteresovan. Sad je izgledao baš tako, kad ih je sve lepo ispratio na terasu. Da su mu šapice malo funkcionalnije, zabravio bi vrata za njima, i zaključao ih napolju. Pa neka ih otvara onaj njihov bravar...

U pola priče, preseklo ih je nešto teško i krupno, kad je preletelo preko njihovih flaša s pivom. U sekundi su ugledali prizor kao iz crtanog filma –  mačak levitira u vazduhu, sa slepim mišem u zubima, u ekstatičnom lovačkom zanosu, pre nego što shvati da ispod šapa nema nikakvog oslonca, već samo osamnaest spratova razređenog večernjeg vazduha. Strmoglavio se pre nego što su oni stigli i da vrisnu.

Kao bez duše, sjurili su se u prizemlje, ne verujući šta su upravo videli. Otkud se u onom mrzovoljnom mačku pojavio taj predatorski nagon?... Šta mu bi, da se onako baci?... Kum je zaplakao od muke, na pomisao šta će zateći od svog starog mačka. Tražili su ga, dozivali, uplašeni od onoga što bi mogli da pronađu. Dok veterinar nije čuo slabo mjaukanje iz žive ograde. Mačak je bio živ, i gotovo nepovređen. Samo je bio nagnječen; slomio jedno rebro, i ostao bez jednog zuba, koji mu je iščupao slepi miš kad se otrgao iz njegovog stiska.

Kasnije te večeri, smirivši se od silnih uzbuđenja najzad ispred ekrana, svi su zajedno gledali utakmicu i bučno navijali. Mačak je, upakovan u zavoje i imobilisan, dremao dedi u krilu.

Moj bravar ih je posmatrao iskosa, da ne primete. Video je da deda uopšte i ne gleda fudbal, boraveći u nekom svom vremenu. Shvatao ga je, bez reči - sve to su, za njega koji  je već sve preživeo, za nekadašnjeg heroja i gospodara terena, bile  samo reprize prolaznih emocija... Oprezno je milovao mačije krzno koje je žmirkalo - verovatno i u snu mrzeći veterinara koji ga je tako čvrsto uvezao.

- U tom trenutku, rekao je moj bravar – bilo je kao da smo se odjednom našli s jedne strane nekog nevidljivog zida, to sam skroz jasno osetio. Kao da smo ostali ispred staklene vitrine, a u njoj slika dva ranjena heroja.

- I ugasili su se negde u isto vreme, prošle godine - dodao je tiho , vrativši mehanizam na mesto.

- Evo, sad se lako otključava...  – na trenutak je probao da izađe iz svoje priče, steglo ga je u grlu. A onda je, kao za sebe, istisnuo iz onog trenutka sećanja, iz dubine grudi:

- To kad samo osetiš, samo se baciš... tu se ne razmišlja. To je lavlje srce. Znaš, s tim il’ se rodiš, il’ ti nikad ne izraste.

BRANISLAV

Zvao me je Boja. U početku, nikako nisam prihvatala to ime, koje me je asociralo na jednu zlu tetku, koja je došla iz mračne postojbine mog oca da nas poseti kad sam se ja rodila. Iako dobre dve decenije starija od mojih roditelja, upala je u našu dvosobnu kuću, i tražila da „bar jedna soba“ od dve postojeće, bude njena. Onako... da žena ima. Njoj je stalno sve trebalo.

Tek sam mnogo kasnije postala svesna snage tog imena koje je za mene izmislio. Ali, valjalo je odrasti u međuvremenu, i upoznati ono što nam je dato rođenjem. Negovao je tu snagu u meni, dok je još bila uplašena i u opasnosti da nikad ne poraste. Čitao moje sulude izmišljene priče, kao da su normalne, vodio me kroz svet reči, nenametljivo i sigurno, posvećenički. To mu je, uostalom, bila misija. Učio nas je sve kako se izrasta u prave ljude, kako se nosi odgovornost, i kako to valja raditi s ponosom. Kako je znanje najveća moć, jer ga nosimo u najsigurnijem sefu. Nije dozvoljavao niske standarde.

Jednom je došao u posetu mojim uznemirenim roditeljima, punim planova za moju budućnost matematičara ili advokata, i predložio im da me puste da studiram književnost. Uspeo je samo da im aktivira alarm za paniku u glavi, te su me još rigidnije, sistemom podlih ucena i održavanja straha, usmerili na pravne nauke. Jer, to je idealno za žensko dete, radim od 7 do 3, onda dođem kući i lakiram nokte.

Setila sam se toga jedne noći, oko dva sata ujutru, dok sam budno pratila višesatno teško betoniranje na  važnom gradilištu. Sve su mi pogodili.

Tek kad je njihova moć oslabila, počele su reči da izlaze, da se pletu i postavljaju na mesto. Njega odavno nema, da ih pročita. Ali, nekako osećam da je tu, i da je pored mene sve dok pišem. Znam da ne bi otišao, a da ne pogleda šta sam isplela. Osećam da je, još u nastajanju, već video sve moje slike i reči još onda kad mi je dao ime. Nomen omen, cura sa četkicama i paletom od plastičnog tanjira. Nije bitno čime ih pravim, sve dok odatle izviru boje.

Kad smo se sreli mi, njegovi đaci, na jednoj godišnjici mature, jedan je rekao kako bi voleo sad da ga zagrli, od srca, i da mu se zahvali za sve što je učinio za nas. Jer, u onim važnim i teškim momentima ovog zemaljskog putovanja, kad smo se zaticali na neobeleženim raskršćima, vodio nas je unutarnji kompas s njegovim potpisom.

Imao je malog, srčanog psa jazavičara. Neobičan mali automobil koji je mnogo prešao. Visokog i lepog sina, i malu unuku. Živeo je u Zemunu, rodio se u jednoj vojvođanskoj banji. Pričao o strahotnim zimama koje su ledile dno Panonskog mora. O obesnim starijim saputnicima koji su izazivali klince da liznu zaleđenu šipku na peronu železničke stanice, odakle je krenuo. O iskustvu koje mu je spržilo jezik, i naučilo ga da ne veruje. O čudesnom svetu knjiga, koje su mu ponovo otvorile srce, i ohrabrile ga da ponovo veruje. O vaspitavanju dece. O ruskoj literaturi, u koju je bio zaljubljen. O Perl Bak, koju sam uz njega otkrila. Umeo je tako divno, tako plemenito da pohvali. Sećam se one duboke tišine dok je on govorio. Jednog, sad pokojnog druga, kojem je oprostio zasluženu kaznu, jer „ne kažnjava se onaj ko pobledi od straha, njemu je strah veća kazna“. (Kad je drug odrastao, poginuo je našavši se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i strah ga nije spasao kazne... jer, ne razumeju svi.)
Nisu ga razumevali ni oni koji nemaju kvalitetnih misli. Družio se s pecarošima, voleo jedno mesto za pecanje na Dunavu, koje nikad nije fotografisao. 

Družio se s jednim piscem, koji ni sa kim drugim nije pričao, samo je obrađivao svoj vrt na Dunavu. Jednom im je u posetu navratio neki meštanin, koji je piscu u poverenju preneo šta sve selo o njemu misli. „A znaš šta ja sve o vama mislim?“ – odgovorio je pisac. „Dođi sutra pa ću ti reći.“
Sutradan, goreći od nestrpljenja, glasnik naroda ga je čekao na kapiji. „I, kaži, šta ti o nama misliš?...“

„Ništa.“ reče pametan čovek i ode da počupa korov oko jagoda.

Ostale su mi u govoru njegove uzrečice. Nepoznatim ljudima se obraćam sa  Rođeni. Uvek nabrajam ovim redom: Pera, Mika, Laza. Ostala mi je navika da vodim dnevnik, i pišem pisma ljudima koje volim. Lep rukopis, da ga on lakše pročita. Potreba da skraćujem. Potreba da se takmičim sa sobom, i da tragam za svojim parčetom kvalitetne samoće. Ljubav prema Dunavu, ona od koje se plače. (Obala Save, na kojoj živim, tek je bleda senka njenog moćnog ljubavnika.) Strast prema pozorištu, i francuskom filmu. Nošenje beretke i akten-tašne. Obavezni bež mantil. Botanička bašta u rano jutro, i komunikacija citatima. Duboko razumevanje prema mučnom životu knjigovođa. Glas Gabi Novak. (Kojoj je oprostio što ne razlikuje Č i Ć.) 

Sažaljenje prema zlim ljudima. Njegova ironija prema iluzijama moći. Sažaljenje prema moćnim ljudima. Pogotovo onima koji govore dirijator, plahar, kontajner, trepezarija. Pisanje iscepkanim rečenicama, iz sredine misli, jer sam tako pisala njemu. Negovanje lepih reči. Pisanje isključivo noću. Portretisanje karaktera u bezličnim ljudima. Traženje onog krajnjeg razloga, od kojeg je sve počelo. Analiziranje, smeštanje u rogove kristalnih rešetki pojmova. Sve je savršeno logično, samo ponekad mi nismo postavljeni pod odgovarajućim uglom. I jezik je matematika. 

Nejasnost reči znak je nejasnosti misli. 

Ne govori ono u šta nisi sigurna.

Poštapalice su kažnjive. 

Štedi tuđe vreme, reci samo ono o čemu si razmislila, i stoj iza toga. 

Budi hrabar, budi hrabra, ne boj se zla, ne predaj se, ne uznosi se. 

Čitaj i uči.

U stvari, ne znam ima li nečeg dobrog u njegovim učenicima, a da on to nije izvukao iz mraka neostvarenih mogućnosti i stida, i pustio da zasija. 

Porasli smo, jer nas je on podigao visoko.