ULICA LUCKASTIH, BROJ TRINAEST

13 Rue de Percebe, Francisco Ibanez Talavera

Helgina ulica bila je kao malo galsko selo, puno živopisnih, izmišljenih i nacrtanih likova, za koje joj niko nije verovao da postoje. Možda su podzemne vode uticale na njihove karaktere, kao i na rast betonskih zidova na površini. Jedino ova ulica  nije izlazila na glavnu, kao sve ostale u tom kraju, već se završavala komšijinom ogradom od betona, bez prolaza. 

Taj izlaz na glavni sokak, urbanisti su isplanirali ne pitajući komšiju Stojića ništa, a on je smatrao da se ima pitati svašta. O svemu je imao vrlo decidirano mišljenje, koje je i bez posebnih ohrabrenja rado iznosio. Njemu se nikako nije dopadalo da mu neko prolazi pored kuće, te je tako odlučio da obeshrabri sve potencijalne šunjače i preseče im put, jednom za svagda. Komšija Jojić ga je, naravno, odmah tužio, pa su onda zvali geometra, po službenoj dužnosti.

Ovaj je zalazio iza sporne ograde sigurnim korakom trezvena čoveka, a izlazio potpuno obeznanjen od domaćih rakijica, na sve četiri, usput gubeći  teodolit i saplićući se o njega. Nikako da presudi gde je granica dvorišta, a gde ima biti uspostavljena službenost prolaza.

I tako je ograda ostala, da ovu ulicu odvaja od ostalog sveta, a njene stanovnike prepusti neizvesnoj sudbini naseobina odsečenih od mešanja sa drugim sortama. Kao lemure na Madagaskaru i torbare u Australiji. Autohtona vrsta koja je ovim putem nastala, nije se dala porediti ni sa jednom postojećom.  

Na samom početku ulice, živele su dve porodice, koje su u jednom kratkom periodu uzajamne naklonosti čak bile na putu da se i rodbinski povežu. Ali surova sudbina je odvojila dvoje mladih koji su se tako gorljivo gledali preko ograde.

Njeni  (Vranjanci)  smatrali su da njegovi  (Medveđani)  nisu dovoljno sofisticirani za njihovu lepotu - devojku, te je obećaše nekom uglađenijem.

Nesrećni medveđanski Romeo je u bolu i očajanju iskapio pola flašice otrova za bubašvabe, da prekrati sebi muke. U tom priskoči njegova sestra Razumenka, starosedelica Ulice luckastih, i ostala brojna rodbina i luckasti komšiluk, te ga združenim snagama nekako oteše iz kandži strašnoga smrta.

Vidite da Šekspir ništa nije izmislio.

Usledilo je nekoliko meseci nećkanja, tokom kojih su, u interpretaciji sestre Razumenke,

 sve žene na svetu neutešno patile za neuspelim samoubicom, a on premišljao koju da počastvuje svojom naklonošću. On je tu svašta  želeo  i voleo, o čemu je njegova sestra  s velikom pompom izveštavala čitavu ulicu. Potrajala je ta napeta ljubavna drama, da bi se medveđanski Romeo na kraju  srećno oženio i zaboravio svoju epizodu s vranjanskom Đulijetom, koja ni čestit balkon posedovala nije, pošto je kuća u kojoj je živela, bila prizemna.

Od tih nemilih događaja su i Monteki i Kapuleti prestali da kupuju otrov za bubašvabe, pa su mrske bube, po savetu komšije Jojića, ubuduće prskali samo cijanidom. Naravno da ljudima imunim na sve duševne ljubavne potrese, ni od cijanida ništa nije zafalilo, dočim se o sudbini jedne kolonije bubašvaba nadalje ništa više nije čulo.

Iz iste kuće je u epizodama pristizala još jedna napeta saga sa zamalo tragičnim krajem, o nesrećnoj ljubavi i ljubomori koja je dovela svoje zatočnike na samu ivicu još strašnijeg smrta. Sve TV sapunice bi se same ugasile u stidu pred ovim raskošnim zapletom. Jedina prepreka dramskom uspehu bila je činjenica da su glavni likovi ove tragedije o zelenookom čudovištu ljubomore, u vreme tih zbivanja imali oko sedamdeset godina, i izgledali kao vrlo obični baba i deda sa sela. Po priči koju je njihova kći ispredala svojim komšinicama, ta je okruglasta, zabrađena baba crvenih obraza, i u svojoj sedamdesetoj bila toliko neodoljiva, da su za njom ginuli i venuli Medveđani svih uzrasta. Deda Otelo se gušio od ljubomore, zaključavao je u kuću, i na kraju pokušao sebi da prekrati muke, otrovom za bubašvabe. Biće da je to nešto porodično, jer je to malo otrova na dnu flašice ostalo od neuspelog privlačenja pažnje njegovog sina, pa da se ne baci. Spasli su i njega, valjda je otrovu već istekao rok, ali je vremešni Otelo ostao ponižen i uvređen, o čemu je osim njegovog komšiluka, i Helgin bio detaljno obavešten, uz mnogo uzvika negodovanja i saučešća. TO je pravo pozorište koje oslikava život. A ne onaj Vili Šekspir, težak jedan pacer.

S druge strane šekspirovske pozornice, komšija Golupče Šou gajio je neugaslu strast ka estradi. Govorio je kako bi on bio strašan pevač, mnogo slavan, samo kad bi umeo da peva. Za svaki slučaj, probao je i ovako nasuvo - čisto da oseti malo taj život poznatih i slavom prokletih, da opipa puls tog sveta, i ustanovi da li  obećava nešto dostojno njegovog angažovanja. Sa pevanjem nije imao mnogo uspeha, ali bi zato sa svake pevačke tezge pod šatorom dovodio novu ženu, a staru otpuštao, darujući joj slobodu da ide kud god hoće. On to zato jer je tako jedan duševan čovek, koji nema srca da neku ženu zadržava u vezi u kojoj je njegova ljubav već zamrla. Kad god bi po komšiluku prepričavao detalje tih scena, oči bi mu se orosile suzama, koje je takođe smatrao neodoljivim za žensku publiku.

Naspram ove estradne pozornice, profesorka Nada se uvek držala na visini nadmoćnog podsmeha  spram komšijskih porodičnih drama. Ona nije imala dramskih potencijala, ali ju je zato krasio upadljiv zeleni turban, kakav je jednom videla na fotografiji Elizabet Tejlor u “Praktičnoj ženi”.  Od tog vremena, bila mu je verna u svim vremenskim uslovima i sezonama. Leti uz cvetnu haljinu sa bretelama, zimi uz bundu, jedan isti zeleni turban imao je uvek istu funkciju – da učini da njegova uporna nositeljka deluje užasno glupo, i jednako je privlačio pažnju posmatrača, čineći preostali modni autfit potpuno nebitnim. Naravno, uz njega su pasovale i odgovarajuće tamne naočari, čije drške nije zadevala za uši ispod turbana, da ne poremeti skladnu formu modnog dodatka koji ju je od propale učiteljice iz dečijeg boravka pretvarao u filmsku divu – nego ih je kačila za vazduh, pritiskajući njima turban na mestu nevidljivih ušiju, sa spoljne strane.

 Ova originalnost, normalno, nije ostala neprimećena. Helga joj se dosledno i upadljivo podsmevala zbog toga godinama, što je ovu dovodilo u stanje permanentne jarosti, po kojoj je ostala upamćena među decom u boravku. Modno osvešćena žena nije izlazila na uličnu kaldrmu bez nanulica s velikim drvenim đonom, za koje je smatrala da savršeno upotpunjuju njen stajling.
Izlazeći tako uparađena u modno neprosvećeni komšiluk, prvo je prolazila pored lokalnog Berlinskog zida, iza kojeg je istrčavao mali Bole, zamalo je oborivši sa štikli.

 Sav zadihan, u školu je uvek poletao mnogo ranije, jer je znao da ga čeka tradicionalno vraćanje kući. Kad bi stigao do velike bare na kraju ulice, sustizala bi ga Helga u par dugačkih koraka, i rutiniranim pokretom ga gurnula u baru, ne usporavajući. Ovaj bi svaki put uleteo do kolena u blatnjavu vodu, pravio oštar zaokret, praćen talasima gustog blata, pa šljapkajući trčao kući da se presvuče. Patika punih smrdljive i ledene vode, ali srca ispunjenog zadovoljstvom zbog ove neverbalne, ali tako srdačne komunikacije s najpopularnijom devojčicom u ulici.  Za to vreme je Helga nezainteresovano nastavljala put, ne obraćajući više nikakvu pažnju na njega. Bole je još  godinama stajao na ivici bare svaki put kada Helga prođe ulicom, i bio očajan ako  ga ona i ne primeti i ode dalje. Guranje u baru, njemu je bila jedina komunikacija sa devojčicama, jer on svoje tri starije sestre nije računao u devojčice. Njih je samo čupao i tukao, jer ga je majka u tom smislu ohrabrivala, pošto je on, eto, jedino muško dijete, a one ga, zlotvorke, ne slušaju... pa ih valja tući i preventivno, da ne rizikuje. Taman posla, da se slučajno  potrese zbog njihove bezočnosti i inadžijske prirode, ili nepoštovanja neprikosnovene vlasti muškaraca, čiji je on reprezentativni predstavnik.  

Svaki put kad bi se vratio kući blatnjav, ali sav  ozaren, njegova majka bi vikala i pretila kako će ona pokazati toj Helgi, koja ne zna đe je ženskadiji mjesto. Gnevno bi se uputila u zvaničnu i krajnje neprijateljsku posetu Helginoj mami, galameći još sa ulice kako ima neke ženske đece koja pravo ne znaju za red.

Helgina majka bi je ozbiljno saslušala, klimajući glavom, teško uzdahnula u znak razumevanja, i objasnila kako se i ona sama sprema već nedelju dana da Helgi očita bukvicu i nauči je pameti, ali eto ne sme na nju ni ruku da digne, ne da otac... Protiv stava čika Pere, jedne moralne gromade  mrkog pogleda, ni gnevna komšinica nije smela ništa da prigovori.

Helgina mama uluči trenutak kad su brci komšinice malko izgubili prvobitnu nakostrešenost, kad ju je prošao prvi napad besa. Onda ciljano tužno zavrti glavom i teško uzdahne, ističući kako su njene muke sa besnom ćerkom koja ne prima vaspitanje, nešto daleko potresnije i nezamislivo tragičnije od komšijskih muka s dečakom kojem se klima autoritet pred neposlušnom ženskom decom.

Helgina mama je umela da iznervira sve komšinice istovremeno, i to samo jednom efikasnom rečenicom. Ove bi je najpre – kako su mislile, vrlo lukavo – navele da stane na vagu, pokušavajući da zlobno prokomentarišu  njenu težinu. Međutim, Helgina mama bi nezainteresovano pogledala onu trocifrenu brojku na brojčaniku, i smireno izjavila da ta vaga uopšte ne radi. U nastavku komentara bi ismejala vlasnicu vage, kako su joj  podvalili pokvarenu spravu koja ničemu ne služi, pa je dobra samo da se baci u kantu, i mirno odgegala kući, ostavljajući komšiluk u divljem besu. Komšinice su se upinjale da joj dokažu tačnost svojih vaga, nosile ih na baždarenje, kupovale nove i preciznije, ali Helgina mama je nepokolebljivo stajala na stanovištu da je ta vaga felerična, komšinica prevarena,  te da se njenoj besprekornoj figuri nema šta zameriti.

Tokom jedne vojne vežbe, zamalo je pokvarila i upropastila kompletne manevre. Zaustavila je specijalce koji su, s maskama na licu i pod punim naoružanjem preskočili njenu ogradu, i nameravali da kroz dvorište pređu preko pomenutog betonskog zida na kraju ulice, ka svom manevarskom cilju. Ma, ko je još prošao kroz njeno dvorište, a da nije bio domaćinski ugošćen?.... I tako je lepo stopirala vojnu akciju, i sve ih poređala, onako u uniformama i pod naoružanjem, kao malu decu, oko stola s mušemom ispod kestena. Oni poslušno posedali, sve s maskama, koje im je ona poskidala, jer ko je video da deca piju njen čuveni domaći sok od maline s tim čudom na licu. Usput ih je hvalila kako su fini i lepo vaspitani, pa vole domaće sokiće, a ne kao njena ćerka koja ne prima vaspitanje, i sin koji neće da se ženi.

Sve se ona njima lepo izjadala, izvadila i slike, i sve im članove porodice, i živopisni komšiluk poimence nabrojala, uz kraću prigodnu  biografiju. Momci klimaju glavama, i što priča dalje odmiče, kroz serijska trovanja otrovom za bubašvabe zarad ljubavnih jada – sve više im se ukazuje besmisao vojnih manevara, ratova, bojne spremnosti, a nekako i njihovih života uopšte.

Na sve je Helga bila već navikla – i na geometre, i ljubavne drame, i zeleni turban i depresivne specijalce-egzistencijalističke mislioce – samo nije očekivala da pri skretanju u svoju ulicu, čuje kuknjavu i naricanje. S neprijatnom jezom, utrčala je u kuću, zatekavši majku za stolom s mušemom, kako prebira pirinač.
- Šta je ovo, otkud ova kuknjava?...- nahrupi ona s vrata. - Da nije slučajno ovaj komšija.....?
- A, pa to Cuja – smireno odvrati majka. Neprekinutim ritmom nastavlja da prebira zrnca pirinča i sateruje ih u papirnu kesu.  

- Nije to niko umro, nego se Cuja nešto raspitivala za cene pogrebnih usluga, pa kad je čula pošto su narikače, bilo joj skupo. A zna da onaj njen to poštuje, i da bi mu bilo mnogo drago da ima narikaču na sahrani kad jednom bude umro, pa eto, Cuja zvala jednu profesionalku da joj drži časove. Sad čim joj muž ode na posao, narikača dođe, pa po ceo dan vežbaju da to bude izražajno. U početku je  malo dosadno, a i jezivo je, ali posle nekog  vremena, već se čovek navikne, pa i ne primećuje.

Sve je počelo od onog betonskog zida, i ideja o njegovom rušenju.

Neke zidove je najbolje nikad ne dirati. Neka ih tu gde su, pre ili kasnije se uvek pokažu kao neophodni.

VIDEĆEŠ TI SVOGA BLOGA

Godfather 2

-Eeee, Boki, Bokiii.... Ne valja ti  uuugao!... -  

Odmah mi je postalo znatno lakše, čim mi je on to sve tako lepo objasnio. 

Dragi Rale je ekspert opšte prakse, jedan eminentni zlatiborski mislilac, i aktivni praktikant drvene advokature. 

Hladan kao februarski sneg, sa rukama na leđima i izrazom nepomućenog mira, posmatra iskosa kako se mučim da obuzdam auto koji pleše na ledu pred njegovom kućom, i još pazim da ne zakačim i njega. 

Naravno da nije ni pomislio da mi pomogne. Ili da slučajno očisti led ispred sopstvenih vrata. Pa pametnoj ženi je dovoljno jednom lepo objasniti da joj ne valja ugao.

 Lucidni zaključak gurua Raleta pogodio je pravo u centar problematike, munjom prosvetljenja, i tako sam ja u trenutku videla svoga bloga...

Raletova filozofija je zapravo esencija svakog zdravog odnosa prema životu. Jer, sve je u životu stvar ugla gledanja. Ako vam se ne dopada to što vidite pred sobom, a vi se popnite, čučnite, ukopajte ili preletite. Po volji vam. Kad sagledate prepreku iz drugog ugla, ukazaće vam se i put pored nje.

Ako se i posle ovih terenskih vežbi put ipak ne nazire, prilažem kratki podsetnik na metode koje nikako ne treba primenjivati:

Pomahnitali bik

Najgore je žmuriti i zaletati se kroz zid. To se ne preporučuje kao terapija za više od jednog konzumiranja. 

Ponekad se, doduše, nekim ljudima i savetuje da u nekom trenutku svog života jako zviznu glavom o neprobojnu prepreku. Prosvetljenje drukčije ne biva. Ali svakako nije preporučeno za svakodnevnu upotrebu, pogotovo u dužem vremenskom periodu, jer preti da postane i malko monotono.

Vuk i tri praseta

Sledeći najgori je metod  "kad ja dunem i vatru sunem, srušiću ti kuću". 

Možda nekom deluje kao demonstracija snage, možda neko i zaista veruje da će se zid strunuti u prah i dezintegrisati od samog straha pred silom, ali meni je to, kao posmatraču, više dokaz slabih umnih resursa jerihonskog trubača. Na stranu što i ne proizvodi dugoročne efekte. Umori se čovek od duvanja, puvanja, pretnji, dranja, destrukcije, galame i rušenja, a zidovi i dalje nesmetano niču. Jer ih zabole ugao. 

Sirće

Zabeleženi su i pokušaji rušenja zida na kvarno. Organizuje se u tajnosti mreža lukavih podrivača, koji rade pod okriljem mraka, kuckaju, buškaju, kopaju cigle, riju i sipaju sirće. Istina je da ova strategija zahteva više vremena i stalne koncentracije od prethodnih, ali bar niko ne može sa sigurnošću da dokaže odakle podrivanje dolazi.

Mane ovog metodološkog pristupa su u povećanom riziku da se podrivačima ceo zid bez najave sruši na glavu. Ne stignu ni da se zapitaju koju su to ciglu izbili, a da nisu smeli.

Džedaj

Još jedna varijanta korišćenja straha i sile kao metoda psihološkog pritiska, pojavljuje se pod sloganom "neka sila bude s tobom". 

Neki zaneseniji sledbenici ovog metoda, u naporima da se prikažu kao zastrašujuće moćni, pokušavaju hipnotisanje prepreke umnom torturom. (Čim pokrenu svoje impresivne mentalne moći i  prizovu tajne sile, dostupne samo supermenima i nekim visoko rangiranim nindžama, odmah će zidana prepreka da pokupi svoje pinkle i cigle, i pobegne vrišteći.)

 O da, sigurno... Svi isti problemi sačekaće ih već iza sledećeg ćoška.

"Ko zna zašto je to dobro!" - ne kaže master Joda (on bi ispreturao red reči), to obično kažu one najstarije i najveselije babe, a one su, uz malu decu, najmudrija bića u Vaseljeni. Ako posle dvadeset godina pročitate u svom starom dnevniku šta vas je sve mučilo u gimnaziji, to bi sve trebalo da vam izgleda dirljivo naivno, setno i duhovito. Ali ako vas to isto posle svih godina još uvek muči, zid sigurno nije bio dovoljno tvrd za vašu glavu. Ili ste uspeli da udarite u njega pod pogrešnim uglom.

Ako vam ne valja ugao, onda sigurno i pravac kojim ste krenuli ima ozbiljne mane.

U slučaju nedoumice, zatražiti ekspertsko mišljenje od Raleta. On je jedan od onih drvenih advokata, koji nikad ne pomažu da rešite problem, ali nepogrešivo izranjaju niotkuda, da vas obaveste kako ste pogrešili. 

Lako ga je naći. Dovoljno je samo da nagazite na led .