PATRIOTSKA PODRŠKA

Ušao je na stanici kod Pančevačkog mosta. Proćelav, riđ, građen kao kruška kapitalka, sa bradom penzionisanog člana benda ZZ Top. Preko stomaka koji je sigurno godinama važio za konačno odredište mnogih buradi piva, rastegla se majica, držeći poslednjim nitima elastina na okupu natpis Srbija. Dvoglavi orao koji se pružio između kaiša i brade, više je ličio na neko morsko čudovište, ili dvoglavu belu ajkulu, samo ne na grb. 

Seo je pored mene. Morala sam da ustanem, da bi se on provukao, sve sa vojničkom torbom, i velikom flašom švepsa u jednoj ruci. Prsti su mu ulepljeni nekim crnim mazivom, a s tom bojom je ukusno povezao i spario i svoj modni aksesoar - ogromnu crnu minđušu u levom uvetu. Mesnata resica mu se rastegla oko crnog diska veličine singl ploče, i kloparala je po zadriglom vratu svog vlasnika pri svakom podrhtavanju karoserije autobusa. Ne želim da ga sretnem kad izvadi taj monolit iz uveta... i ostane mu kožna ljuljaška za slonove. 

Odmah se raširio i na pola mog sedišta, što je smatrao svojim prirodnim pravom. 

I tako je brektao nekoliko stanica, istiskujući me sa sedišta. Zadržala sam se samo zahvaljujući prirodno jakim noktima i očajničkoj potrebi da odmorim izranavljena stopala, za čiji izgled i stanje je bila zadužena konfiguracija terena zabačenih delova opštine Palilula. 

Zbog radova na putu, autobus je vozio nekom obilaznicom. Deklarisani patriota je počeo da ispoljava jaku uznemirenost kada je shvatio da se OFKov stadion ne nalazi na trasi ove autobuske linije. Nastalo je bučno protestovanje, uz obavezno rasvetljavanje globalne zavere koja traje, protiv celokupnog naroda,  koja se evo očigledno proteže i na osujećivanje poštenih navijača da stignu do stadiona na vreme. Sigurno je to bilo nešto najgore što je neprijatelj koji nikad ne spava mogao da smisli. Sve se zaverilo protiv njega. Džaba je luftirao, i onako gimnastičarski raskrečio u špagu svoje butke na sedištu, kad se od besa u momentu preznojao i zajapurio sve od pljosnatih stopala, do ćelavog temena. Psujući grdno,  besni lav je prokrčio put kroz one neborbene sunarodnike, i iskočio iz autobusa na sledećoj  stanici. Kad se sagao da podigne torbu, pred očima onih, protestu nesklonih putnika u busu, za kaznu su zaigrale iznad smaknutog pojasa našeg junoše i odgovarajuće patriotske gaće, crvene, na radost. Krasio ih je stilizovan štit sa četiri ocila – doduše, razvučenih u otvorene elipse. Ocila su se mogla sagledati samo pod određenim uglom, kao mrežasta ukrštenica. 

Dok se autobus udaljavao, videla sam kako iz torbe vadi unuče s votkom, sipa u onu flašu sa švepsom, i energično je mućka. Nije to piće za dečkiće, ovo mogu da podnesu samo oni mnogo jaki i opaki, s iskustvom. 

Koreografija na utakmici sigurno je bila kao Cirque du Soleil.