IJAAAOOO, STEEEVA...

Dobar dan, dobar dan, da da, ja sam Steva, ja sam vlasnik stana. Može, naravno, evo ja sad završavam s poslom i krećem, tako da... jeste, jeste, vidimo se ispred zgrade.
... A jeste Vi to VEĆ stigli?!... Ijaaao, ja se izvinjavam,  pa ja još nisam završio s poslom... je l‘ možete da me sačekate malo, ja ću požuriti... pa evo, jedno 40 minuta?

Kad sam već putovala sat i po vremena do drugog kraja grada, sačekam i tih zanemarljivih 40 minuta. Da ne trošim ponovo sat i po i ne dolazim drugi put.  

Dobar sat kasnije, pojavljuje se zadihani Steva, s napetim osmehom krivice, koji izvesno smatra neodoljivim.

- Ijaaaaooo, pa ja se izvinjavam.... Znate, ja Vama MORAM da se izvinim...

- To sigurno, kažem. Samo je pitanje da li i ja moram da prihvatim to izvinjenje, a nekako mi se ne čini da ću.

- Znate, ja sam sad zvao tatu, i on je protiv prodaje stana...

(To mi priča čovek koji izgleda kao ispisnik mog oca, i koji mi se telefonom predstavio kao vlasnik. U tim godinama je nepristojno imati roditelje, pogotovo one koji odlučuju umesto njega. ) 

... U stvari, nije on baš protiv prodaje kao prodaje, znate, ja sam to hteo da se mi rešimo tog njegovog stana, jer on je u domu, pa mu stan više i ne treba – samo neće preko agencije, i neće i neće, kaže da su to sve lopovi. 

- Baš Vam hvala -  kažem, jer je pristojno zahvaliti se na komplimentu, pogotovo sa uvredom gratis. 

- A neeeee, ma nisam ja to mislio.... 

- Tako ste rekli.

- Ijaaaaaoo, ja se izvinjavam, ne mislim ja to, nego tata, a on je u staračkom domu, znate,  u sobi sa jednim advokatom.

E to je već druga stvar, ako je u sobi sa advokatom, onda je sasvim legitimno da troši vreme nepoznatim ljudima i naziva ih kako god želi. 

Tata ima 86 godina, i povremeno je dementan, a uglavnom sumanut. Advokat ima 92,  duže je u penziji nego što je radio, i pun je ideja. Tako dva mapetovca sede u staračkom domu i isprobavaju nove strategije manipulacije.  Jer su tako u mogućnosti. 

Lažni vlasnik Steva nastavlja da mi se žali, iako sam već u odlasku i okrenuta leđima:

- Ijaaaaooo, ne znate Vi kako je meni teško s njim... pa on je nemoguć... Juče mi je scene pravio u bankama, išao sam s njim, a on iz jedne banke diže evre, u drugoj ih menja u dinare, u trećoj opet pretvara u evre, niti zna šta je dig'o, niti šta prima, ni kol'ko para....

Ja nekako potpuno ravnodušna prema njegovim patnjama, učinim krajnji napor ljubaznosti i posavetujem ga da, čim postane punoletan, obavezno napravi ovlašćenje za prodaju stana koje će mu otac potpisati, ali samo ako mu njegov sobni advokat dozvoli, da ne bi više maltretirao agente za nekretnine. Bojim se, zalomiće mu se neki netolerantan. Ako ikada odluči da se upusti u rizik punoletstva. Samo ne znam što bi, jer mu već toliko godina super ide, i bez tog nepotrebnog opterećenja.

On mi se srdačno zahvali. Ne verujem da je išta razumeo, a ni da će se ikada odvažiti da odraste.