Pozvali su me da se hitno vratim kući, jer im je kroz
prozor uleteo slepi miš. Oni ne mogu da se izbore s njim, i zato će vrlo
odlučno sačekati mene da to rešim. Moji roditelji ne čitaju moje priče o borbi
sa letećim i gamižućim predatorima, ali nekako instinktivno osećaju da su
odgajili eksperta za sve gadosti kojima ne žele da se bave, jer su eto tako u
mogućnosti.
Kod kuće zatičem duboku pomrčinu, u kojoj nalećem na
krilo širom otvorenog prozora. Nigde svetla, osim tanke svetle crte ispod vrata
kupatila. Kao u svakom predvidljivom hororu, otvaram vrata kupatila, strepeći
da ću ih videti u rvanju na život i smrt sa gadnim čudovištima koja im vise s
vratova, dok crvena tečnost prska po pločicama. Koje su ionako zrele za izmenu.
Međutim, moji roditelji nikada nisu imali smisla za
avanturu, pa ih tako nalazim kako mirno sede na ivici kade, i poklopcu
porcelanskog božanstva, u dubokoj meditaciji, čitajući novine. Gdin Otac okreće
na sportsku stranu, dok ravnotežu na ivici kade drži ljupko prekrštenim nožicama
u mojim ljubičastim papučama,u šortsu sa nekom škotskom tradicionalnom šarom.
Gđa Maman popravlja viklere ispod plave mrežice na glavi, i obaveštava me da ne
može takva međ’ slepe miševe, jer se oni, gadovi, u mraku zaleću i samo kidišu
na njene lokne, da se bolje upetljaju. Jeste, kažem, dok danju spavaju viseći u
pećini naglavačke, sigurno samo sanjaju o tome kako da doskoče njenim savršenim
prosedim talasićima na glavi, te da im nekako smrse poredak, to im je sad
postao smisao života.
Pogledaju me oboje
značajno, svako preko svojih naočara, i ponovo se zadube u svoje štivo, potpuno
nezainteresovani za ishod ljute bitke koja tek što nije otpočela ispred
njihovih vrata. Šta ću, vidim da sam
ostavljena bez logistike, moram sama protiv Betmena. Nije mi prvi put. I
površnim pregledom terena, uviđam da je dlakavi u nenadoknadivoj prednosti. Ima
hiljadu mesta na kojima može da se umiri i sakrije, a da ga ne vidim. Ko zna u
kojem je budžaku, i da li ću ga ikada pronaći, pre nego što crkne.
Ovo sa crkavanjem mi deluje kao elegantan izlaz iz
neprijatne situacije, pa se raspitujem među prijateljima da li neko ima
iskustva sa dužinom života slepog miša u kućnim uslovima. Svi u neverici vrte
glavom, kako mogu uopšte da ih pitam nešto tako. Saznajem da se miš savršeno
snalazi u kući, danju spava po plakarima, a noću orobljava frižider i neoprezno
izložene ostatke hrane od ljudskih obroka, ili bar kesu s đubretom. Ukratko,
mišonja je kod nas na punom pansionu, ne sa pet zvezdica, nego usred sazvežđa,
i nema zamerki. Moraću da ga silom izjurim. Uzimam metlu, lupkam, dosađujem se,
sve već viđeno. Pripremam novine da ga smotam, kad ga isteram iz legala, ali
uzaman. Zli podstanar se negde sakrio i ceri mi se, sladeći se masnim konjskim
muvama, koje uzgajamo na obližnjem hipodromu.
Zamišljam sve otpadne gadosti koje može da mi ostavi po odeći i
peškirima, i nije mi dobro. Utrojavam lupnjavu onom metlom, ali i dalje bez
rezultata. Možda je i sam izleteo? To je, doduše, malo verovatno, ali pošto sam
toliko umorna da ne mogu ni da gledam, prevagnulo je ovo lakše rešenje, pa sam
se tako zaputila na spavanje. Doduše, oprezno sam kosu uvila velikim peškirom –
šta ja znam, bolje nego da se probudim s monstrumom u kosi... Ovo dvoje iz
kupatila i dalje ne mrdaju, lepo im tamo. A i bezbedno. Kad su izašli, nemam
pojma. Samo znam da ujutru nije bilo vidljivih znakova da je rugobica boravila
u našoj kući. Donekle umirena, krenula sam u grad, svojim poslom. ....
Kako je pao mrak, osetila sam neku nelagodu u pleksusu, i
pohitala domu svomu. Ovog puta me dočekuje majka umotana preko glave u ćebence.
Kaže, videla je slepog miša, koji izgleda kao ptičica kojoj se nešto desilo sa
glavom. Lepršao je po hodniku, pa je ona zatvorila vrata, nabacila ćebence i naoružala se peckalicom za muve. Ta sprava
ne pomaže ni protiv onih oklopnih muva s hipodroma, tako da malog Betmena može
samo da razjari, bez nanošenja neke ozbiljnije štete. Zažalih što sam se
smejala reketu na baterije, kojim je moj kum osvetnički pržio leteće spodobe po
svom stanu. To bi mi sad dobro došlo, bar za ulivanje sigurnosti, jer bi
strujica iz baterija smeštenih u dršci reketa bar uspela da zbuni ružnu
ptičicu, dok je ne isteramo.
A onda sam ga videla, visio je sa klima-uređaja. Pažljivo
sam posklanjala sve stvari koje bi mogle da mu posluže kao brzi zaklon,
zatvorila vrata plakara, i donela stolicu da se popnem. Miš je zapečatio svoju sudbinu uletanjem kroz
prozor u stan iskusnog istrebljivača gamadi, i sve što ga snađe direktno je
povezano s njegovim lošim izborom prozora za uletanje. Dakle, stvarno je bio
mnogo glup. Nije se ni mrdnuo dok sam vršila pripremne radnje za napad. Ni dok
sam nameštala stolicu u najbolju poziciju za zgoditak. Kad sam dohvatila novine
sa Zdravkom Čolićem na naslovnoj strani, nije ni trepnuo, niti posumnjao da mu
od Čole preti smrtna opasnost. I šta ću, udahnula sam oprezno, plašeći se da se
miš nije negde već olinjao i posejao svoje dlake po vazduhu. I to što udišemo
isti vazduh, bilo mi je dovoljno odvratno. Obuhvatila sam ga novinama,
suzbijajući nepopularni, ali kontrolisani nagon da ga zgnječim i eliminišem
pretnju. Spasla ga je pomisao na novo krečenje, i onog majstora s pikavcem u
ćošku usana, koji redovno dodaje crnu u žutu boju, da ubije malo to preterano
žutilo...ubeđen da mi čini uslugu, jer se ja toga nikad ne bih sama setila.
Kako bi viseći miš mogao da zna šta ga je održalo u
životu? Poslednje što je video u našoj kući, bio je Čola. Lansirala sam ih
obojicu kroz prozor, i brzo ga zatvorila. I zakovala daskama, kao u crtaću.
Izvinjavam se komšijama ako im je Čola upao u dvorište.
Bila je teška muka u pitanju.
Ako me ko traži, ja iskuvavam sve po stanu, odeću,
parket, nameštaj. Navikla sam već
da sudbina često nije milosrdna prema gadljivima.
Нема коментара:
Постави коментар