MAD BUTCHER

Red u lokalnom supermarketu lenjo vijuga među gondolama. Počinje blizu kase, a posle nekoliko meandera, uvire ispred vitrine s mesom. Silom strpljivi ljudi čekaju svoju priliku da izaberu nešto za ručak, zato što drugog punkta za nabavku u vrelo nedeljno prepodne, nadaleko nema.  Zeman individualnog lova na bespomoćne biljojede odavno je minuo. Verujem da su se od toga i lovci i divlja živina ljuto namučili, ali je čitav proces garantovano bio neuporedivo kraći od čekanja u ovom redu. Čim ogladne, plemenske starešine odmah već rutinirano bace najgoreg lovca (od kojeg su evolucijom i nasleđivanjem nastali plemenski umetnici), u dubinu pećine  da našara nešto da zamađija zveri, a onda dignu redovnu nedeljnu hajku na mamuta - pa kom butkica, kom uvence, kom koska za supu...  Današnji rituali su mnogo suroviji. Gde to ima, poslati čoveka po provijant za nedeljni ručak, naoružanog samo spiskom za kupovinu. Ni pećinski crtež ne dobiju.

Red za meso sporo odmiče. Dve bakice koje su četvrt sata ranije stajale na metar od vitrine, tek su sad pristigle na scenu. Razlog je mesareva preterana glagoljivost i potreba da po svaku cenu bude u centru pažnje.
Svakom ko kupi neki komad, on uvek ima da preporuči i recept za pripremu. Usput se raspituje i šta je neuka domaćica planirala s tim, ali ne ne ne, to tako ne može. Mislim, mooože, ali neće vam biti leeepo. Nego prvo to malo izlupate, pa posolite, pa sa svih strana boc-boc izbockate,  a onda utrljate beli luk... samo maaaalkico aleve paprike.... i lagaaaano....
Dok on objasni sve nijanse  uspešne termičke obrade Ti-Reksove nogice, publika masovno vene u onom vijugavom redu, koji našeg čika-meska neopisivo veseli. Kako ga samo obožavaju, i strpljivo čekaju da im on sve potanko objasni.  Živi nisu dok on ne izloži svu svoju rečitost i mimičnost, tako polagacko, da ga što duže gledaju. Dve bakice se gurkaju, jedna od njih je vođa, pa joj funkcija nalaže  da galami i podbada  ovu drugu, da budno prati pokret u koloni. Ne sme pažnja da joj popusti, uspeh akcije od toga zavisi. Taman posla da im se neko ubaci preko reda, to se smesta surovo kažnjava. Birkaju, računaju, pa onda donesu odluku šta će kuvati. Taman saopšte šta bi, kad dragi mesar kreće sa svojom stend ap predstavom. Gleda ih prvo značajno, pa upitno, jednu pa drugu, da utvrdi da li su sigurne, pa onda nastupa red odlučnog odmahivanja glavom, red zgranutog coktanja, da bi rasplet nastupio kad on nesebično izdiktira svoj specijalni tajni recept za pac u kojem sve  treba držati bar  pola sata, pre bilo kakvih daljih radnji. Bakica komandir vadi smartfon, bira velika slova i počinje da kucka mesarevo uputstvo, ali nema odgovarajuće naočare.
״Ljubinka! ״ - obraća se onoj nezainteresovanoj.  ״Ajde ti pamti, ja nisam ponela naočare za blizu! ״

Sudeći po Ljubinkinom blaženom smeškanju, poslednje što je zapamtila datiralo je još iz doba lova na dinosauruse. Ne čuje ništa što je ne zanima, a reklo bi se da joj i onaj Švaba redovno sve krije po kući. Tako draga Ljubinka klima glavom s uvežbanim razumevanjem, dok čika-mesko mlatara rukama da objasni, a komandirka eksklamira  potpitanja i sugestije. Još četvrt sata kasnije, konačno su se odblokirale i pomerile dalje. Šta je Ljubinka zapamtila, sigurno je ispalo vrlo kreativno.  

Iza njih, na red je stigao jedan teško oznojeni, i još teže zombirani mladi čovek sa spiskom za kupovinu. Nakon ove mađioničarske tačke, nije mogao ni da se seti od muke šta mu je žena rekla da kupi, niti da pročita njen rukopis. Čika-mesko se i ovde spremno bacio u srž problema, oteo mu preko vitrine spisak iz ruke, i zaključio kako mu žena stvarno piše k’o svračijim nogama. Odmah je spremno nastavio da veze priču, za koju je bio siguran da su svi jedva čekali da čuju,  o nekoj Julijani iz Subotice, koja je njemu pisala pisma dok je bio u vojsci.  Bila tako lepa, rumena, al’ što je imala rukopis, božesačuvaj...  Piše ona njemu, otpisuje on njoj, a nema pojma šta mu je ona rekla, pa odgovara onako šturo i otprilike, izgovarajući se vojnim obavezama, tek da održi njeno interesovanje dok se ne vide. Kad, ono – izlazi on iz vojske, a ona zakazala datum kod matičara, jer ga je lepo pitala u pismu hoće li, on odgovorio ״ja bih mico sve što ti hoćeš ״, doduše, nemajući baš na umu isto što i ona, i devojka se spremila....  I taman da saznamo kako se spasao od tog braka iz zasede, kad ga mušterija iznenada prekide.
Mladi zombi je počeo da trepće, izgleda da ga je malo prisvestio onaj udar hladnoće iz frižidera, te je odlučno odabrao nešto nasumice pokazavši prstom, i otišao ženi na ocenu. Možda dobije pohvalu za ulov, a možda će morati da spava ispred pećine. Ko da mu veruje da je preživeo torturu sabranim delima Spasenije Pate Marković, s apendiksom ״Crkni Džejmi Oliveru״, plus tips & tricks. Lako ozlojeđen time što mu je prekinut nastup, mesko se okreće sledećoj mušteriji, i obilato nadoknađuje okrnjenu pažnju publike.
Čekajući red pred kasom, pomislih kako sam baš mogla da sačekam i red kod njega. Šta mi teško, mogla sam da se zabavim, ređam Madžong dok ne stanem pred mađioničara iz Žarkova.  A onda da mu objasnim da neću ništa jer sam onaj čudak vegetarijanac, iz plemena loših lovaca, nego sam samo došla da malo ubijem vreme na vrućini i proćaskam s ekspertom, pošto mu priznajem da je neviđena atrakcija koja prevazilazi lokalni značaj. Da čujem šta je bilo s Julijanom i Suboticom.  A i zato što je uspeo  danas da mi podavi pola komšiluka, eto i mene, da se ne izdvajam. Da ne kažu posle kako sam asocijalna i ne uživam u zabavama za narod.

Možda je on, u dubinama svoje dobro ohlađene podsvesti, čak i uviđao da je patološki zamoran, da samo zbog njega ljudi čekaju dok ne padnu u nesvest.
Ali jednostavno, nije ga bilo briga, jer je ovo jedino vreme kad je on mogao da stoji u centru svekolike pažnje. Osećanje moći kojim dominira pred svojim rashlađenim kulisama, u mizanscenu rebaraca, škembeta i papaka, imalo je neodoljivu privlačnost. Ovo je njegova pozornica, i samo njegovih dnevnih šest sati svetske slave. Kad uskoro ode u penziju, neće imati ništa osim tih scenskih nastupa. Ljudi će ga se bar po tome sećati, jer je malo verovatno da će još negde naći drugog mesara kod kojeg se čekaju toliki legendarni redovi.
Ko neće da ga sluša, može slobodno da ide u drugu prodavnicu, preseli se ili pređe u vegetarijance. Ili nek’ sam juri mamute, pa je l’ nije tako. Uvek postoji  pravo izbora.

RETROGRADNI MERKJURI

Prvo su se, u box paketu, isključili svi kućni prozori u svet, a onda se vaspostavio samo internet.
Telefon i TV su i dalje ćutali. Pozvala sam servis za reklamacije, i preslušala snimljeno obaveštenje da kvar treba da prijavim mejlom, link je na njihovom sajtu. Na kojem postoji i opcija da klijenti sa operaterom direktno kontaktiraju kratkim porukama. Pošaljem sve podatke, i opis kvara. Posle nekog vremena, dobijem odgovor u chat prozorčiću:
“Zdravo.”
Ta reč počinje da mi blinka pred očima, raste i rasplinjuje se u izmaglici. Već zamislim Abota i Kostela kako se na onim pipcima lelujaju iza monitora i krljaju mi krugove po ekranu...

A onda, Arrival,  back to basics:
“Da li Vam svetli lampica?”
(Kao svaki OCD pravopisni nacoš, pišem veliko “V”, jer inače dobijam osip. Operateri nemaju taj problem, pa koriste malo slovo. )

- Ne, izgleda da moji kućni robovi slabo okreću pedale za struju, pa lampica ne svetli onako baš punim sjajem, domaćinski - ali verovatno ih previše hranim i premalo bičujem - kažem naglas, robovi se kikoću, a pišem:

“Naravno, i kablovi su prikopčani,” da preskočimo uvodna pitanja.

“Pa moram sve da pitam tako mi piše.”

E to je onda druga stvar. Ako se mora, da ne kvarimo.

“Proverite kablove pa se javite ponovo.”
Dobro da mi je rekla, inače sam se naoštrila da ih polijem vodom da prorade. Čula sam da pomaže i kad se namažu majonezom, onim što je iscurio dok su korisnici skakali na jednoj nozi pred ekranom vrteći se u krug i lupajući u šerpu, po savetu Milana Tarota. Ja volim kad mi se sve lepo objasni.

Posle desetak redova, s dugim pauzama, već sam sasvim uverena da razgovaram sa nekom ljutom devojkom, koja mi želi zlo. Izgleda da je to najpopularniji profil službenica koje kontaktiraju s klijentima. Kad smo utvrdili da nisam ni sekla kablove metalnim oruđem, polivala kiselinom, a bogami ni palila otvorenim plamenom, izbismo nekako na rajsku livadu korisnih saveta:

“Pozovite naš servis za reklamacije da prijavite kvar.”

Napišem da sam zvala, i dobila uputstvo da pošaljem mejl, što sam i uradila.

“To je govorni automat.”

... ‘Ajde. A ja mislila da ona teta tako priča zato što voli. Ili je vanzemaljac.

 Pohvalim je, i kažem da je prava sreća što su u njenoj firmi zaposlili tako visprene operaterke, i oduševim se kako je ona to sve sama shvatila. I fasciniram se kako je posle deset minuta besmislene konverzacije objasnila neukim korisnicima da je automatski servis, gle čuda, automat.

Prekinula mi je vezu, grubo. Teško je s ovim modernim devojkama koje su tako nenavikle na komplimente.

Sledećeg jutra, stiže poziv iz naše lokalne kablovske mreže. Prepoznajem glas alko-tehničara koji je već dolazio prošle godine da interveniše na terenu, bez alata i opreme, ali sa predlogom da nam to sve odradi privatno, naravno uz razumnu nadoknadu - jer eto baš sad nema vremena, pa da ne čekamo dok on nađe vremena da obavi svoj posao. Naravno, i sad je pijan od ranog jutra, tako da zapliće s pitanjem
“Kakv kvrje u pitnju”.
Kažem da mi ne radi fiksni telefon, ali i ovaj, sveže probuđeni genije, ima potrebu da mi nešto objašnjava, jer vidi on da ja to ne razumem:

“Pkako ne radi, vižda ja zovem na fi(hik!)ni. Pardon.”

Ovo “pardon” me je oborilo. Kakvi maniri... Pa on mora da im je svima šef. Pohvalim i njega, šta mi teško, i njegove liderske kvalitete, i retku pronicavost, eto kako čovek odmah shvata da sam uvela telefonsku liniju samo da me on zove, ili  geniji slični njemu, da i ja nešto naučim.

 I tako sam odustala. Pa za Dan bezbednosti ako me se sete – sete. Neće ni ovaj Merkur doveka.