KAMEN MUDROSTI

    

Svake godine, držala se istog, oprobanog postupka: složeni alhemijski ritual je zapravo počinjao u vreme svinjskih daća. Kad se ohladi i stvrdne ona svinjska mast, oceđena i uskladištena u emajliranim plavim plehanim burićima, komšinica Dara bi podigla poklopac, odvadila dobre tri-četiri kutlače guste materije, ostavljajući barice tečne masti u kraterima na glatkoj površini.

                  

Ova tvar još nije znala kakva joj je važna uloga namenjena. Umesto da završi u zaprškama i podvarcima, biće izabrana da se u šerpici transportuje u kujnu, po kojoj su se vitlali dimovi neutvrđenog porekla, gde će biti rastopljena, u vrlo tajnom postupku, strogo čuvane recepture. Posle pranja i ispiranja u devet voda, mast se mešala sa nekom otrovnom sodom, stvarajući penu i druge scenske efekte. Alhemijski ritual nepoznatog toka, koji bi zatim usledio, u oblaku šišteće pare, proizvodio bi na kraju čisti domaći sapun - čudo ekologije i ponos domaćice i amaterske alhemičarke. Domaći sapun smatrao se retkom dragocenošću. Nosio se na poklon, uvijen u papirnu salvetu,  samo najdražima, ili onima kojima valja učiniti neku posebno veliku čast. Kud ćeš veće časti od domaćeg sapuna... što je, verujem, pokretalo talas oduševljenja u redovima darovanih. 

Sapun mudrosti koristio se štedljivo i samo s jako dobrim razlogom. Najbolji razlog koji se mogao zamisliti za trošenje jednog tako dragocenog artikla, bila je potreba da se iznerviraju komšinice. Komšinica Dara je posebno uživala u ovome, jer joj je to davalo osećaj nadmoći u okruženju drugorazrednih žena i nikakvih domaćica, koje ni domaći sapun nisu umele da skuvaju.

Ona je smatrala da su njene snežno bele gaće, model sa kapuljačom i rol-kragnom, sasvim sigurno bile dovoljne da zabodu prst u oko zavidljivom komšiluku, iz dva razloga: nijedan kupovni prašak još nije dorastao njenom tajnom receptu za sapun, i , što je još važnije, nijedna domaćica još nije uspela da izvuče tu nijansu vrhova Kilimandžara iz svog tekstila za intimno pokrivanje.

Prostiranje veša na štrik u dvorištu, bilo je takođe deo pažljivo osmišljene strategije. Prvo se okače čaršavi, pa peškiri, pa košulje, majice, gaće i na kraju čarape. Neki nestandardni komadi, mogu da se prema veličini udenu između dve od nabrojanih kategorija.  Ali zna se koja je jedina bitna...

Kao i svaki put, Dara je slavodobitno poređala egzemplare svoga savršenstva na štrik u dvorištu, do ulice, i divila se sebi, dok se gegala ka svojoj alhemičarskoj laboratoriji. Kad joj sad komšinice oslepe od te eksplozije blještave beline... a onda sve krepaju u istom udaru neme zavisti! Pa novine će o njoj da pišu! Na televizor će d’ izađe!...

Kad je izašla da pokupi osušeni veš, iz njenog dvorišta začula se užasna dreka. Gazdarica Dara je vrištala iz malog mozga, psujući i bacajući najstrašnije kletve na drske lopove, zloće pokvarene, kojima ništa nije sveto. Neko joj je, avaj i kuku, ukrao gaće. 

Valjda im je trebalo za jedro.