RETROGRADNI MERKJURI

Prvo su se, u box paketu, isključili svi kućni prozori u svet, a onda se vaspostavio samo internet.
Telefon i TV su i dalje ćutali. Pozvala sam servis za reklamacije, i preslušala snimljeno obaveštenje da kvar treba da prijavim mejlom, link je na njihovom sajtu. Na kojem postoji i opcija da klijenti sa operaterom direktno kontaktiraju kratkim porukama. Pošaljem sve podatke, i opis kvara. Posle nekog vremena, dobijem odgovor u chat prozorčiću:
“Zdravo.”
Ta reč počinje da mi blinka pred očima, raste i rasplinjuje se u izmaglici. Već zamislim Abota i Kostela kako se na onim pipcima lelujaju iza monitora i krljaju mi krugove po ekranu...

A onda, Arrival,  back to basics:
“Da li Vam svetli lampica?”
(Kao svaki OCD pravopisni nacoš, pišem veliko “V”, jer inače dobijam osip. Operateri nemaju taj problem, pa koriste malo slovo. )

- Ne, izgleda da moji kućni robovi slabo okreću pedale za struju, pa lampica ne svetli onako baš punim sjajem, domaćinski - ali verovatno ih previše hranim i premalo bičujem - kažem naglas, robovi se kikoću, a pišem:

“Naravno, i kablovi su prikopčani,” da preskočimo uvodna pitanja.

“Pa moram sve da pitam tako mi piše.”

E to je onda druga stvar. Ako se mora, da ne kvarimo.

“Proverite kablove pa se javite ponovo.”
Dobro da mi je rekla, inače sam se naoštrila da ih polijem vodom da prorade. Čula sam da pomaže i kad se namažu majonezom, onim što je iscurio dok su korisnici skakali na jednoj nozi pred ekranom vrteći se u krug i lupajući u šerpu, po savetu Milana Tarota. Ja volim kad mi se sve lepo objasni.

Posle desetak redova, s dugim pauzama, već sam sasvim uverena da razgovaram sa nekom ljutom devojkom, koja mi želi zlo. Izgleda da je to najpopularniji profil službenica koje kontaktiraju s klijentima. Kad smo utvrdili da nisam ni sekla kablove metalnim oruđem, polivala kiselinom, a bogami ni palila otvorenim plamenom, izbismo nekako na rajsku livadu korisnih saveta:

“Pozovite naš servis za reklamacije da prijavite kvar.”

Napišem da sam zvala, i dobila uputstvo da pošaljem mejl, što sam i uradila.

“To je govorni automat.”

... ‘Ajde. A ja mislila da ona teta tako priča zato što voli. Ili je vanzemaljac.

 Pohvalim je, i kažem da je prava sreća što su u njenoj firmi zaposlili tako visprene operaterke, i oduševim se kako je ona to sve sama shvatila. I fasciniram se kako je posle deset minuta besmislene konverzacije objasnila neukim korisnicima da je automatski servis, gle čuda, automat.

Prekinula mi je vezu, grubo. Teško je s ovim modernim devojkama koje su tako nenavikle na komplimente.

Sledećeg jutra, stiže poziv iz naše lokalne kablovske mreže. Prepoznajem glas alko-tehničara koji je već dolazio prošle godine da interveniše na terenu, bez alata i opreme, ali sa predlogom da nam to sve odradi privatno, naravno uz razumnu nadoknadu - jer eto baš sad nema vremena, pa da ne čekamo dok on nađe vremena da obavi svoj posao. Naravno, i sad je pijan od ranog jutra, tako da zapliće s pitanjem
“Kakv kvrje u pitnju”.
Kažem da mi ne radi fiksni telefon, ali i ovaj, sveže probuđeni genije, ima potrebu da mi nešto objašnjava, jer vidi on da ja to ne razumem:

“Pkako ne radi, vižda ja zovem na fi(hik!)ni. Pardon.”

Ovo “pardon” me je oborilo. Kakvi maniri... Pa on mora da im je svima šef. Pohvalim i njega, šta mi teško, i njegove liderske kvalitete, i retku pronicavost, eto kako čovek odmah shvata da sam uvela telefonsku liniju samo da me on zove, ili  geniji slični njemu, da i ja nešto naučim.

 I tako sam odustala. Pa za Dan bezbednosti ako me se sete – sete. Neće ni ovaj Merkur doveka.